Манакова кућа, ризница наше традиције

Често пута прођете поред ње, екад пешке, више аутобу сом док се возите ка Зеленом венцу. Осврнете се на стару, белу кућу са десне стране, на углу Улице Гаврила Принципа и Краље вића Марка, јер то белило привлачи поред свог сивила осталих зграда. То је кућа Манојла Манака, Цинцара који ју је купио у налету Цинцара у Београд, од неког турског аге који пак, напусти Београд при повлачењу Османлијског царства. Настала је око 1830. године, а под заштитом је Град ског завода за заштиту споменика од шездесетих година прошлог века. У почетку, по Манаковој замисли, била је хлебарница и угоститељски објекат, док су на спрату биле просторије за свакодневно обитавање, где је живе ла његова породица. Међутим, како то неретко бива, потомци зађоше у дугове и одлучише да продају кућу. Власници су се често мењали, ренте ријери такође, али она оста оно што је и испрва била –„Манакова кућа“. О тој кући, сада делу Етнографског музеја у Београду, и о сталној излож беној поставци Христифора Црни ловића, причају нам кустоси Маја Марјановић и Јелена Туцаковић. – По архитектури она припада централном, балканском типу град ске куће са економијом у приземљу, просторијама за живот на спрату. Зидана је са опеком у дрвеној и даш чаној конструкцији. Након рекон струисања додати су прозори да би
мало приближила граду. Иначе, овак вих кућа има од Солуна до Београда – прича Маја Марјановић показујући дрвену конструкцију прозора, до вољно јаку да издржи векове и тако направљену да светлост несметано пада на тамни доксат пробијајући се између околних зграда.
– Кућа је претворена у музеј 1964. године, а у њој је остављена етног рафска спомен бирка Христифора Црниловића. Због тога је још већи значај ове куће. Господин Црниловић е био наш сликар, професор цртања и колекционар, етнограф аматер који је рођен 1886. године у Власотинцу. Завр шио је сликарску академију у Минхену а пре тога се школовао у Београду код Ристе и Бете Вукановић. Као професор цртања иза себе је оставио добре слика ре – објашњава сталну поставку и њеног творца, човека који је прешао хиљаде километара по Србији, не би ли потом ству оставио неизбрисиве трагове наше културне и етнографске вредности.