Има у нашим манастирима разних крстова и на разним местима постављеним. Али само манастир Лешје код Параћина може да се похвали крстом какав нема ниједна наша светиња. Једна страна, она која је окренута ка манастиру, обложена је огледалом, а по ивицама је развучен кабал са светиљкама.
Зимус је то било, снег тек делом покрио пределе изнад пута који од Параћина води ка Зајечару. Десно табла најављује близину скретања за манастир. Горе, на заравни, подигнута је светиња која подсећа на руске. У бројним елементима се разликује од манастира у Србији.
Историјски подаци кажу да је Лешје задужбина жупана Вукослава, властелина на двору Немањића. Он је на темељима некадашње богомоље са синовима саградио комплекс манастира. И још у историјским списима стоји да је Вукослав на свом поседу, између 1355. и 1360. године, подигао Богородичну цркву и поклонио је манастиру Хиландару. Ти истраживачи још кажу да се малобројни извори о манастиру чувају у руском Државном музеју у Москви, и у Хиландару. Други истраживачи, који су се именом бавили, кажу да је манастир назван по лесковој шуми која је искрчена у подножју брда Баба, које се наслања на планину Ртањ.
Замрзло тло око манастира и у порти, али није вода. Испред улаза у манастирски комплекс уређена је Богородична башта са два извора. Једна монахиња нам каже да вода има константну температуру од дванаест степени. Ова светиња специфична је и по томе што се крштење деце обавља погруживањем, односно потапањем у изворској води. Својевремено, када су неки од верника благо негодовали због оваквог начина крштења, духовник отац Јован је рекао да је тако крстио стотине малишана и да никоме није било ништа. Ни нос им процурео није.
Између две стрелице на дрвеном путоказу написано „пут ка часном крсту“. То је правац ка стени изнад манастира. Мештани села Лешја је зову Хајдучка стена. Корак по корак, степеник по степеник. Негде на пола успона први пут се указа манастирски комплекс испод и равница која иде далеко ка реци Морави. И још мало напора и ето крста на стени.
У подножју, на заравњеном делу стене, урађене две иконе са представама из Христовог живота. Изнад је подигнут крст. У бело је обојена страна која је окренута ка брду Баба у чијем се подножју налази. Оно што га чини посебним и јединственим јесте предња страна. Обложена је огледалима и та стаклена површина има двоструку улогу. Прва је да, када сунчеви зраци падну на њу, а то је друга половина дана, бљешти толико далеко да може да се види до десетак километара удаљеног Параћина. Друга улога је ноћна. По ивици крста развучен је кабал који светли, па та вештачка светлост, ем се види као светло, ем има појачан ефекат јер се одбија од огледала. И тај светлећи крст, као урезан у ноћну таму, намерник види километрима далеко.
Текст и фото О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању