На самој тромеђи Србије, Црне Горе и БиХ, окупан зеленилом, усамљен, лежи и чува остатке историје Манастир Светог Георгија, негдашња Ораховица Дабарска, а сада Мажићи, и у његовом дворишту остаци средњовековне болнице, можда и прве коју је наш народ имао
Пет је сати изјутра. Београд увелико спава. Сунце тек пробија прве зраке. На паркингу између зграда троје људи, шапућу називајући „добро јутро“, да не пробуде уснули комшилук. Тишину разбија звук мотора, пали се ауто. Крећу у Мажиће, село и Манастир на тромеђи Србије, Црне Горе и БиХ, 14 км југоисточно од Прибоја у Епархији милешевској. Крећу да упознају светињу за коју су случајно сазнали, до прве болнице у којој су се Срби на овим просторима лечили и оперисали, до мати Евсевије, предивне, благе и разговорљиве игуманије.
А од Београда до Мажића 260 километара уживања. Ибарском магистралом, преко Дивчибара до Косјерића и Пожеге, затим преко Ужица до Златибора. На Златибору код Баба Зорине крчме застој. Не, није због саобраћаја, већ због кафе и комплет лепиње, вреле, са кајмаком и претопом чији се мирис шири све до Кокиног Брода. Од Кокиног Брода одвајање за Прибојску бању и Прибој. Пут, не баш сјајан, ко није навикао на лакат кривине и успоне, није му свеједно. Осећај мучнине донекле лечи природа, борове шуме, пашњаци, хук Лима. Нестварна, још нетакнута, депонијама неокаљана лепота Полимља прати вас путем до Прибојске бране. Десно од бране остаје Прибој, лево Калафати и Мажићи.
– Иза треће кривине наићи ћемо на муслиманско гробље, изнад, на брду је џамија – излете одједном из грла сапутнице.
Наставак прочитајте у броју 3111.