Чим се изађе из града, већ од последњих кућа са десне стране, поред узаног друма који прати ток реке Милешевке, на неколико места брује моћне машине. Уређује се обалоутврда и шири пут. У плану је да се постојећи друм уреди и прошири у дужини од око пет километара, све до улаза у манастир Милешева. Ова светиња, задужбина краља Владислава из друге деценије 13. века одувек је била стециште властеле, али и народа. Краљ је на овом предивном месту подигао своју гробну цркву по угледу на оца Стефана Првовенчаног који је за ту намену саградио Жичу. И деду Немању који за место свог вечитог починка одабра Студеницу.
Када се стигне у комплекс пут води до великог паркинга урађеног на месту где је некада био рибњак. Осим аутомобила који дођу и оду, на паркингу је стално скулптура Белог анђела. Уметнички рад од пре неколико година. Испод трема подигнутог дуж објекта уз паркинг поређани дрвени столови са клупама. Вода, сокови и кафа на столовима. За оне који су први пут, јер они који су били знају, вредна и љубазна домаћца уз осмех објашњава да нема цене, већ да се у касу поред стуба убаци прилог. А кафа права, домаћа. Уз њу у тацни и ратлук са чачкалицом, колачић и шећер.
Тога дана, последњег четвртка у септембру, на пркингу није било много возила. У цркви посвећеној Вазнесењу Господњем у току је било крштење. У манастирској тишини чуло се само појање свештеника, а онда и дечји плач када је човек у мантији почео да сече малишану прамен косе маказама. Око уређеног и цвећем украшеног простора око цркве шетају намерници. Они са мањом децом отишли мало узводно, тамо је направљен рај за малишане. Тобогани, клацкалице, пењалице, мека подлога… Назвали су га „Анђелчић“. Изнад њих, уз реку, тројица радника са крамповима и лопатама и један са булдожером рашчишћавају терен. Кажу да мора да се припази због одрона, али да може да се приђе мосту. А мост лучни. Камени носач на обали, а на њега наслоњена дрвена конструкција премостила невелику реку Милешевку. За ту количину воде поток би био прави израз. Испред је метална табла ушрафљена у стену. Пише да је мост обновљен 1999. године на месту где је постојао у средњем веку. Испод побројани сви који су заслужни за то.
У недељу, три дана касније, слика сасвим другачија. На паркингу готово да нема места.
– Е, да сте јуче били, чекали би на ред и за паркинг и да уђете у светињу – рече она дама што кува најбољу „турску“ кафу и госте упућује да оставе прилог у каси поред стуба. Јуче је било шест венчања и три крштења. Долазе из целе Србије, али и из Црне Горе и Републике Српске. Неко је скоро овде рекао, седећи баш за овим столом где сада ви, да је обишао све наше манастире, да зна где и шта се чува и шта је колико свето, али да после Студенице нема светијег места од Милешеве. Можда јесте тако због посете, али свака наша светиња је прича за себе и вредна на свој начин.
Текст и фотографије О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању