На платоу изнад реке Мораче и живописног водопада Светигора, у прелепом амбијенту живи вековима манастир Морача. Пролеће је, окупило се целокупно братство али и мештани и сређују дворише. Поткресује се украсно шибље, коси трава и свако има своје задужење. Игуман Рафаило, како и доликује старешини, надгледа радове и даје смернице. Каже да му је веома важно да прилаз манастиру и двориште буду уредно одржавани.
Манастир Морача је подигнут у једном од најлепших кањона Европе. Саграђен је 1252. године и задужбина је Стефана Вукана. Саборни храм посвећен Успењу Пресвете Богородице према свом архитектонском облику спада у најстарију групу српских цркава такозване Рашке школе. Црква је фрескописана веома квалитетно, али је, нажалост, током година страдања већина њих трајно уништена. Оно што је остало и што несумњиво представља и светску културну баштину јесу композиције из живота пророка Илије. Њих укупно има једанаест и подељене су у две зоне. Најпознатија и највреднија је фреска “ Гавран храни пророка Илију“. Колико је вредна говори и податак да је копија ове фреске на светској изложби фресака 1952. у Паризу заузела друго место.
У манастиру затичемо и Миљану Матић. Она је експерт за шеснаести век. Надахнуто говори о значају иконописа манастира Морача. О попу Страхињи, Лонгину, Георгију Митрофановићу и другим иконописцима чија су дела сачувана у манастиру. Проводи нас кроз ризницу манастира и показује експонате непроцењиве вредности. Међу њима и иконе. Један део налази се на раскошно резбареном иконостасу који је настао између 1600. и 1617. године. Најлепшу морачку икону Светог Саве Српског и Симеона Српског са сценама из живота Светог Саве урадио је сликар Јован 1645. године.
У склопу манастирског комплекса налази се и мала црква посвећена Светом Николи, која је подигнута 1635. године, на темељима некадашње главне одбрамбене куле. Отуда је њена основа квадратна, нема споља видљиву полукружну апсиду. Сликар Јован је живописао је ову црквицу 1639. године.
– Наши преци су се досетили и ово утврђење представили као црквени објекат – каже игуман Рафаило. – Ова мала црква чак и није окренута према истоку. Има велику вредност управо због тога што чува јединствене и најлепше фреске из тог доба. Њих је насликао Кирил Козма и Георгије. Када је обнављан манастир 1987. године тада су и фреске из параклиса рестауриране. Нажалост, манастир је кроз векове, у доба Турака, пуно страдао, а седамдесет година је био без кров јер су га турски завојевачи скинули како би олово претопили у пушчана зрна. Манастир је тада и запаљен. Том приликом су већина фресака из тринаестог века непоправљиво оштећене.
Пише Срећко Стојковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању