Када се од Петровца, магистралом која води тик уз море крене према Будви, већ после пар километара, наилази се на таблу, а затим и на сам комплекс Манастира Режевићи који је практично смештен уз сам пут, на омањем равном платоу високо уздигнутом над морем, и над Перазића долом. Од самог Дола до манастира, стиже се за десетак минута брзим ходом, уз велики успон, асфалтним путем, те смо тога јутра баш поранили, пре него што сунце достигне зенит и пре него што врућина постане неподношљива.
Уређена стаза води до манастирског комплекса ушушканог у маслињак и чемпресе, а на каменој згради, с леве стране пише урезано у мермерну таблу „Завјетни дарови Паштровића“ и на на улазу у ту кућу „Јавна установа, Спомен дом Режевићи“.
Одмах преко пута, десно од стазе је старо сеоско, али отмено гробље, које практично још од тридесетих година прошлог века није у активној употреби, али породице га редовно посећују и одржавају, чувајући успомену на своје претке који су овде сахрањени.
Први покушај уласка у комплекс манастира, био је неуспешан, капија која гледа ка мору закључана. Свуда влада мир и тишина, тек је 7 сати ујутро. Ипак, монах дуге седе браде, Јелисеј, како се касније представио, чуо је да је неко пред вратима, те прилази и отвара нам.
„Могли сте ући и на ова друга врата, она су стално отворена“, рече нам. Сазнали смо да је у Режевићима тек од недавно, да су он и још део братства пребачени овде из околине Колашина, те да није стигао да се детаљно упозна са историјом манастира. Улазимо у прелепо двориште, које красе стара стабла маслина, а каменим стазама су три цркве повезане једна са другом и са монашким конаком. Отац Јелисеј нам показује цркве, једна до друге, од којих је, каже, најстарија и најмања Црква Успења Пресвете Богородице, освећена 1223, потом Црква Светог Архиђакона Стефана из 1351, а најновија и најбоље очувана Црква Свете Тројице, чија је градња започета 1770. а завршена 1814. године. Толико нам је испричао, и готово се извињавајући рече да друге детаље не зна, али да можемо да сликамо цркве споља, изнутра не.
„Требало би ове иконе рестаурирати“, додаје показујући нам унутрашњост најстарије црквице, „али, не дају, све је под заштитом државе и не сме да се дира“.
Свуда влада исконски мир, тишина, ваздух је прозрачан, а поглед на море и пучину – задивљујући. Није ни чудо да је српски краљ Стефан Првовенчани боравећи у Режевићима, одлучио да баш овде подигне цркву 1223. Додуше, предања тај догађај описују овако: „Пролазећи овим крајевима краљ Стефан Првовјенчани се јако опио паштровачким вином. Након силног мамурлука и тријежњења, наредио је да се баш на том мјесту подигне црква!“
Потом је и цар Душан, неких 130 година касније овде подигао прву цркву посвећену архиђакону Стефану, и том приликом Паштровићима подарио свој чувени Законик.
Све ове податке смо нашли на сајту Манастири-цркве, где о Режевићима пише још и ово.
Текст и фотографије Сања Лазаревић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању