Отворише се ниска олтарска врата и кроз њих у простор осветљен пламеном свећа и слабим сијалицама са полијелеја закорачи свештеник. Дуга седа брата, мршав, мало погнут, на њему избледела мантија. Више је сива него изворно црна.
– Литургија је завршена, ако вам се прича, изађите. Ово је свето место, тражи тишину, поштовање ових ликова са зидова. Не могу у миру да се у олтару помолим.
Деловао је мало љутито, несвојствено овим људима. Али, разлога је имао. Обратио се групи од пет средовечних дама које су стајале поред целивајуће иконе и поприлично гласно разговарале. Остале су ту, као и њих двоје што су у тишини седели на столицама, после преподневне литургије.
Мало збуњене, мало постиђене, али ипак не одмах, лагано изађоше кроз бочна врата. У сунчан дан, у лепо уређену порту цркве манастира Рукумија.
А у манастирском дворишту силан свет. Субота, верници стигли и појединачно и организовано. Испред манастирске капије, на паркингу тридесетак аутомобила. Неколико стотина метара даље, пре дрвене ћуприје преко које само аутомобили могу, паркирана два аутобуса.
Није ово необича слика за светињу. Манастир Рукумија, један од четири из легенде о сестри Јелици, важи за оне манастире где болесни и напаћени налазе мир и лек. Растргла су браћа сестру коњима на репове, каже легенда. Па је Јелица постала мученица. На месту где су јој делови тела падали, манастири настали. Сестрољин, Заове, Брадача и Рукумија. И народ је почео да их обилази. Да се тамо за спас свој, али и душу мученице моли. И молбе им бивају услишене. У почетку, предање каже, верницима су помагале само сједињене молитве. У сва четири манастира. Касније, па све до данас, они који спас траже одлазе свако према сопственом избору. У било који манастир. Јер, сваки свој лек има. Тако је један Милош свој лек нашао у Рукумији.
Дечаку су усне испуцале, а коса опала. Имао је само пет година. Упркос свим терапијама, није му било боље. Очајни родитељи у цркву нису улазили често. Нису знали ни где се које свеће пале, а онда су дошли у Рукумију помоћ да потраже. Чули су да је манастир многима помогао. Духовник је саслушао причу оца и мајке како се дечак тешко разболео и где се све лечио, а затим му је очитао молитву. Милош, иако мали, који је до тог тренутка био ћутљив и нерасположен, почео је да теши родитеље да се не секирају и да ће му сигурно бити боље. И било је. После неколико молитви све је кренуло набоље. Милош је порастао и за војску стасао.
Ово је само једна од многобројних прича о чудотворним моћима манастира Рукумија, које је забележила монахиња Атанасија. Чуда су се догађала посебно када су у богомољи биле две светиње. Свете мошти Мартирија Синаита у кивоту у ниској припрати испод северног прозора, и рука свете мученице Јелице. И мошти и рука су нестале у неким бурним временима. Остао је само кивот изнад ког се данас читају молитве за здравље и пород. У књижици “Чуда божија наших дана“, танушном манастирском летопису, забележено је да су се овде жениле и окореле нежење, а нероткиње добијале децу.
Текст и фотографије О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању