Не привлачи тај камен пажњу. Нимало посебан на први поглед. Онај ко овде долази први пут и не зна причу о камену, не би га ни приметио. Постављен је лево од улазних врата. Трошан. На њега положена икона у раму. Стаклена површина прекривена папирним новчаницама. Светац се не види.
А тај камен је прича. Да није било њега, вероватно не би било ни Манастира Свете Петке. Данас је ова светиња позната по томе што верници из читавог региона, па и шире, долазе да на овом месту потраже лек за свој проблем. Било је тако и оног дана када су настале ове фотографије.
Село Стубал, у краљевачкој општини, има мало више од три стотине становника. А крајем 18. века овде, на обронцима Гледићких планина где се угнездило, живеле су само три особе. Тако је у документима заведено. Били су то досељеници из Херцеговине. Добра локација и захвална земља заустављали су људе, па је већ почетком 19. столећа „никло” око две стотине кућа.
И из тог доба, претпостављају истраживачи, почиње ова прича. На темељима од тесаног камена подигли су тадашњи житељи цркву-брвнару. Изгорела је, камење мештани однели, само је остао један четвороугаони. Нико није сигуран да ли је реч о камену из темеља, или је реч о делу часне трпезе из олтара. Тек, о том камену почеле су да се испредају приче. Најбрже се раширила она да помаже свакоме ко га додирне.
Има ли ту неке енергије, може ли тај камен што наука не може, ко ће га знати? Тек тога дана када су настале ове фотографије, неколико аутобуса било је паркирано на уређеном простору, на прилазу манастиру. Плус аутомобили. Па су у тих сат и нешто времена, колико је посета трајала, једни одлазили, други долазили. Види се, много је оних који спас овде траже.
А шта се и како се збило око тог камена, „творца” манастира, пише на једном од зидова невелике капеле. Тамо је, на тамној подлози коју окружују фреске, белим китњастим словима исписано оно што су у манастиру знали. Ево тог занимљивог текста: „Овај камен јесте део олтара старе црквице за коју стари људи овог краја кажу да је долетела незнано откуда. Пошто од те црквице није ништа сачувано, сматра се да је била од дрвета. Но камен је био довољно чврст да надживи дрвену црквицу. Годинама је камен стајао непокривен, на отвореној ливади. Године 1900. нестала је са камена хоризонтална плоча. Од тада камен изгледа као кратки четвртасти стуб укопан у земљу. Власник ливаде Арсеније извадио је камен и бацио га у поток 100 метара десно. Дошавши кући нађе пасторка Тикомира Милосављевића тешко болесног. Власник се одмах покајао, и чим је вратио камен на ливаду, пасторак је оздравио. Арсеније и Тикомир су покрили овај камен дрвеном надстрешницом 1906. Била је то црквица од дасака. Сељак Стојан Коматовић је 1965. године купио и ливаду и црквицу- дашчару скупа са светим каменом у њој. Стојану је народ помогао да ту сагради манастир 1979 (црквица- дашчара је стајала ту још, али је изгорела 1986). После пожара камен је остао на отвореном до 1988. када је покривен новом црквицом названом „капела светог камена”. Свети камен и даље чудотвори силом божијом и помаже онима који му са вером прилазе”.
Текст и фото О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању