Мање позната Србија

Кад путем од Куршумлије ка административној линији са Косметом крене намерник, све и да хоће не може а да не примети полусрушену цркву од црвене опеке у атару села Дегрмен. Уз пут, на пропланку, поред невеликог гробља, деценијама привлачи пажњу. Необична је по много чему. Не само у овом крају, већ и у Србији. Материјал који су вредни чланови породице Лакетић из Дегрмена годинама прикупљали не тичу се само ове светиње. То је историјат читавог краја. А историја овог дела Србије је била бурна. Ево како су Лакетићи то написали: „Породица Лакетић слави Срђевдан, а мала слава (преслава) им је Савиндан. Ова фамилија се 1882. године из Манастира Мораче (Ђуђевина) доселила у Дегрмен, срез Косанички, данас општина Куршумлија а до 1953. Косаничка Рача. Тај крај (Топлица, Косаница и Горња Јабланица) после српско-турског рата 1876. и одласком Турака и Арнаута је опустео. Обреновићи су у та три среза насељавали становништво из Црне Горе, Санџака и Ибарског Колашина (Зубин Поток). Како би чвршће везали досељенике, давали су им земљу и куће мухаџира (турски поданици) који су се неколико година раније одселили на Косово.

Приговор за спас

Лакета Дмиров, кад се доселио у Дегрмен, имао је 71 годину. Сва четири његова сина: Милија, Ристо звани Бећо, Раде и Радун, били су ожењени још у Морачи. Са прикупљањем финансијских средстава за изградњу цркве у Дегрмену, која је у то време била једини храм од Пролом Бање и Куршумлије до Приштине, Бећо је почео одмах по досељењу у Дегрмен. Грађевински материјал, камен, циглу, гвоздене упоре и дрвену грађу припремио је до 1911. године. Градња је започета 1912. Између два светска рата Лакетићи су били десетковани ратом и у крвној освети. Ако се изузму Лука, Павле и његов Саво, било је 12 удовица и више од 40 сирочади, чији су очеви страдали у рату, крвној освети и у Топличком устанку, па је наставак радова чекао нека боља времена. Међутим, 1946. године Народни одбор рачански и срески комитет у Куршумлији донели су одлуку да се црква сруши како би се цигла искористила за изградњу школе. По сазнању да ће се црква срушити, Лука је поднео приговор среском комитету. Тадашњи председник комитета у Куршумлији Радошин Рајовић, показао је разумевање и уважио Лукин приговор. У образложењу одлуке о нерушењу Цркве Св. Сергија и Вакха, Радошин Рајовић је навео да се рушење односи на цркве које су изграђене после 1941. године, а не на оне које су затечене, односно раније изграђене. Ова Црква била је на удару и приликом изградње магистралног пута Ниш-Приштина 1973. године. По првобитном пројекту који је од Куршумилије ка Подујеву ишао долином реке Косанице, Бећовој цркви је претило рушење пошто се налази десетак метара западно од речног корита Косанице. После неколико приговора црквене општине Раче Косаничке одступило се од првобитног плана. Изградњом полулука на том делу, пут се савија, па је Црква и ту претњу преживела. Крајем осамдесетих и током деведесетих година било је неколико иницијатива да се Црква реновира и покрије. Пошто је тик уз магистрални пут којим се повезује централна Србија са Косметом, било је доста појединаца који су се интересовали и обећавали.

Наставак можете прочитати у броју 3092/93.