Већина нас воли живот у граду. Међутим… Неко га искуси, некога избруси, некоме досади та стална гужва, тај кркљанац, врели асфалт и бука аутомобила. Неко своју наду у боље сутра потражи на мирнијем, тишем, мекшем тлу, на родном тлу својих предака, убирући и користећи дарове природе. Једна од оних која је свој дубоко усађени корен залила прадедовском изворском водом је и Милена Марић из Београда, у ствари из Пецке, села надомак Ваљева. Спаковала је кофере, у њих свој претходни живот, затворила поглавље сигурног пословања у престоници и отиснула се на обронке ваљевских планина да искористи знање о лековитом биљу које јој је отац још у детињству пренео.
– Мој тата је био самоуки травар и права „покретна енциклопедија“. За један дан са њим у планини могло је свашта да се научи. Од станишта, изгледа биљке, њеног мириса, укуса… Као дете сам често са њим ишла на излете и свашта смо брали. Касније се то интересовање изгубило – прича Милена, искрено, без околишања о томе како је живот одвојио од природе али и поново спојио са њом.
– Школовала сам се за нешто друго и радила у струци годинама, осредње вољно и успешно. Кад сам се удала и родила децу, супруг и ја смо пожелели да их што више водимо у природу. Онда смо почели све чешће да одлазимо са „дедом“ у шетње. Тада сам схватила колико биљака се сећам, а да на њих нисам ни помислила од детињства. Поново сам се заинтересовала, а кад вас нешто интересује, ви то са лакоћом усвајате – присећа се Милена која је том љубављу заразила и супруга, те већ седам година заједничким снагама сакупљају и прерађују лековито биље.
– Пре седам година супруг Игор и ја смо пожелели да правимо препарате од биљака које сами уберемо, осушимо и припремимо најбоље што умемо. То је могуће једино ако сте апсолутно посвећени томе. Тада смо решили и обоје дали отказ на „сигурном послу”. Од породице и околине смо доживели више чуђења (чак и љутње), него подршке. Наравно, било је и оних који су рекли да смо лудо храбри, јер ко би то још урадио, нарочито са четворо деце – смеје се и сама својој одлуци и храбрости. У међувремену пријатељи и породица не само да су прихватили њихову одлуку, већ су им често у гостима.
– Нас двоје најчешће сами сакупљамо биље. Некад је то циљано брање ређих биљних врста које расту баш на одређеном месту. Некад је излет са породицом и пријатељима, па се успут свашта набере. Укључила су се и деца, све четворо, повремено, колико им прија. Ми смо нашли љубав и радост у прикупљању биљака и изради разних препарата, што не значи да ће и наша деца то волети да раде. Цела прича може да има смисла, једино ако се све дешава са вољом и љубављу…
А љубави не недостаје у њиховом случају. Преточили су је у мелеме, креме, уља…
Пише Зорица Драгојевић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању