Икона југословенске музичке сцене, Марина Перазић, данас је доста пробирљива у погледу наступа и врло дозира колико ће и када да се појављује у јавности. А кад се попне на бину њена сценска кондиција је импозантна – и многе млађе колегинице би јој на томе позавиделе. Можда је у последње време у медијској сенци, али то јој, како каже, и одговара, јер је поштеђена нападних новинара и обожавалаца. Напросто, нема коме више да се доказује. И наступе, али и интервјуе свела је само на људе и просторе који њој одговарају.
Кад се већ одлучи да негде наступи, Маринин репертоар је заснован претежно на хитовима из њене најраније фазе, док је била чланица електро-поп дуета Денис&Денис. Иако је и у каснијим фазама имала успешне хитове, ипак се највише ослања на проверене адуте с почетака каријере: „Ја сам лажљива”, „Соба 23”, „Програм твог компјутера”, „Колачиће” и друге. Када наступа уз матрицу, често јој је подршка за микс пултом DJ XLX, а Марина се и тада својски труди да публици покаже уживо своје и даље одличне гласовне могућности, али и сценске акробације. Уосталом, ова уметница има и звање зумба инструкторке.
Међу малобројним медијима који су имали привилегију да у последње време ињтервјуишу Марину, нашла се, ево, и „Илустрован Политика“.
Одлучили сте се за електро-поп музички правац и кренули у освајање публике из Ријеке, из тврдог панк упоришта. Претрпостављам да није било лако изборити се за свој простор на почетку каријере?
– Није ми се било тешко изборити с панкерима, зато што игром случаја, све те људе сам познавала. Ми смо се сви налазили на истом месту, на једном мосту на реци која се зове Ријечина, па се по томе зове и наш град. На том мосту је некад била граница између Италије и Југославије, односно Хрватске и то је постало култно место у нашем граду, испред хотела „Континентал” и то је била фора јер је с једне стране била сластичарна где су долазили шминкери, а са друге су били рокери. Игром случаја ја сам се дружила с неким људима који су били на руководећим позицијама у Омладини, како се тада звала та организација, и онда су новинари из тадашњег часописа ријечке омладине „Вал” укапирали да ја долазим тамо и рекли су ми: “Хајде Марина, питај их да ли би нам дали новац за манифестацију Ri rock”. Била сам тад на трећој години грађевине, и ја одем и питам. И они из Омладине ми кажу: “Како да не, али не можемо ми вама дати кеш, него морате имати поткомисију за културу”. Онда ми новинари кажу: ”Е, с обзиром да си ти посредовала, онда ћеш ти морати долазити сад на састанке”. Тако да и они који ме нису знали од тих ријечких рокера, тад су ме упознали. Имали смо састанке једном месечно. Било је четрдесетак бендова. Тако да, на неки начин, ја сам њима била блиска кад још нисам мислила да ћу певати у групи Денис&Денис. Моја каријера почиње тек након што сам дипломирала на Грађевинском факултету и након што сам схватила да ћу остатак живота морати да будем инжењер грађевине уколико не смислим нешто друго.
Пише Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању