Све је почело у време злогласне короне када је Милошевић, рођени Јагодинац, интензивније почео да свој поетски рад представља широј јавности. Данас то најчешће чини уз музичку пратњу Бориса Режака, бањалучког кантаутора, и то – по целом региону и увек на карту више.
Борис Режак је своју каријеру до сарадње с Милошевићем, везивао углавном за фестивале, а у тандему с поменутим поетом је интензивирао и своју дискографску и сценску активност. Уз пригодне поетско-музичке програме које одржавају, они и продају своја дела у физичком облику (Милошевић књиге а Режак носаче звука) и сав приход од продаје уплаћују у хуманитарне сврхе, о чему уредно обавештавају јавност.
Београдски наступ у некадашњем Дому синдиката био је прилика да попричамо с овом двојицом уметника, који са сцене, на радост женског дела публике, најчешће емитују љубавне поруке, мада се Милошевић опире жанровском сврставању.
– Ја не пишем само љубавну поезију, него је то поезија живота. Људи највише воле љубавне, то им фали у животу, па се ту највише проналазе, али моја поезија се зове поезија живота и мислим да не постоји сегмент који није обухваћен – од рођења, детињства, љубави, па и несрећних љубави, до раскида, болести, смрти… свега онога што чини један живот – наглашава овај песник. Његов колега Режак тој констатацији додаје и романтику као један од неизбежних чинилаца њихове популарности.
– Показује се да још има људи који имају душу, који знају за лепе ствари и да није све тако црно. Ми смо ту да пружино наду, јер још има нас који такве ствари пишемо и радимо, сањаримо… тако да се држимо заједно – објашњава Борис, који се широј публици представио још почетком овог миленијума, али је идеју о контиунуитету поетско-музичких вечери с Милошевићем реализовао тек после злогласне пандемије.
А управо лок-даун је био у неку руку и окидач да шира јавност сазна за Милошевића песника, јер је глумац Тарик Филиповић одрецитовао и обелоданио његову песму “Сад знаш” која је постала виралнија и јача од самог ковида.
– Сто четрдесет глумаца је говорило моју поезију, али Тарик Филиповић је први снимио ту чувену песму која је написана о корони, тако да ми је показао пут у ком правцу да идем и да друштвене мреже искористим да поезију приближимо младим људима. У данашње време, кад се сервирају свакакве глупости, да урадимо нешто лепо, а што постоји већ хиљадама година, а поезија постоји откад постоји и реч… И успели смо у томе – каже додајући:
– Од пет књига које сам објавио, комплетна зарада од продаје остаје у граду у ком наступам и већ сутрадан после наступа приход ће бити хуманитарно уплаћен за неко дете. Ја то радим већ пет година. То је била моја одлука и кад сам продавао три књиге, не сањајући да ће доћи до овог нивоа, а све док не будем живео од продаје књига, тако ће бити.
Вратили сте поезију као скрајнуту књижевну врсту у јавни простор и то на велика врата. Ипак има интересовања за поезију, али изгледа да је публика најбоље прихвата уз музичку пратњу коју вам даје колега Борис Режак?
Текст и фотографије Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању