Двојица српских веслача постигла су на недавном светском првенству у Шангају најбољи резултат Србије у последњих четврт века освојивши сребрну медаљу у дубл скулу. Поред свакодневних напорних тренинга и челичне воље ових момака да буду најбољи на свету на следећим Олимпијским играма и освоје прво злато за Србију, овом вансеријском успеху допринео је и харизматични тренер Никола Стојић који је пре годину и по дана створио овај савршен тандем
Упознали смо их једног сунчаног јесењег дана на Ади Циганлији где свакодневно тренирају и веслају десетак километара дневно. Док Николај и Мартин улазе у своје чамце и јуре низ Савско језеро, тренер Никола их прати у катамарану и довикује примедбе и савете, као и другим веслачима и веслачицама што пролазе поред нас.
Објашњава нам да наша јавност није свесна колико је велики успех за Србију оно што су Мачковић и Пименов постигли.
– Ми до данас имамо свега пет медаља у веслању са светских првенстава, највише у двојцу – наводи Стојић. – Пре њих су 2015. Ненад Беђик и Милош Васић били трећи на светском првенству, још пре њих Ђорђе Вишацки и ја други 2001. године и 1998. опет нас двојица заузели смо треће место. А још пре тога је Милорад Станулов 1978. био трећи у скифу. Једине медаље на олимпијским играма српски веслачи Станулов и Панчић, под заставом Југославије, освојили су у Москви 1980. сребро, а1984. Бронзу у Лос Анђелесу.
Наравно, имамо ми медаље са купова, регата, националних такмичења, али оне не сијају баш као оне са олимпијада и светских првенстава. Зато Никола Стојић истиче да је сребро из Шангаја историјски успех српског веслања, посебно што је наш двојац победио и олимпијске шампионе са олимпијаде у Паризу попут екипа Румуније, Шпаније, Швајцарске… Чак су и Пољаци измакли Мартину и Николају за свега секунд и по!
Колико се пажње код нас поклања веслању као спорту, ови резултати делују још убедљивије. Сећамо се да деведесетих наша земља није ни постојала на веслачкој мапи света (а готово ни на оној географској и политичкој). Санкције, немаштина, избацивање са светских такмичења (као Русија данас)… многи су престали да се баве овим спортом или отишли у иностранство. Онда се на прелазу два века појавила нова генерација веслача, међу којима је био и Никола Стојић. Они су унели свежину и донели нове успехе. Никола је четири пута веслао на олимпијским играма, желео је да иде и пети пут, у Рио, али је схватио у четрдесет другој години пред одлазак на финалну квалификациону регату да је, ипак, време за одлазак у такмичарску пензију.
„Било је доста, тридесет година веслачког стажа“, озбиљан је Никола зато што почиње да прича о невољама које су тада наступиле у нашем веслању и што је довело до тога да нашу репрезентацију данас чине само Николај Пименов, Мартин Мачковић, Јована Арсић и Елена Орјабинскаја. Као и некада, и данас млади веслачи траже факултете по САД како би добили стипендију и тамо наставили да веслају за те универзитете.
Академски спорт
Неки се, попут Николе Стојића или Мартина Мачковића врате у земљу и наставе да веслају, а неки не. Систем не постоји који би подржавао јуниоре или сениоре, свеједно.
– Ово је буџетски спорт, академски, и мораш малтене да будеш у светском врху да би испунио критеријуме за стипендију и некако живео од тога. А ако упоредо учиш и веслаш то утиче на резултат, јер не можеш да се посветиш спорту колико је потребно за врхунске домете. Кад кажем да је академски спорт, то значи да је проценат оних који су завршили студије и баве се веслањем вероватно међу највећим у спорту. Веслање је и потекло са универзитета и сви знају за чувену традиционалну трку у веслању која се сваке године одржава и на којој се такмиче веслачке посаде Оксфорда и Кембриџа.
У веслању је веома битно да се оствари добар резултат на светском и европском првенству, као и на олимпијским играма, због статуса спортисте који се остварује у циљу даљег бављења овим спортом.
– То значи тренирање за репрезентацију током целе године – потврђује Стојић. – Имамо локална такмичења која служе да се клубови одрже у животу, а клубови од резултата на државним првенствима немају никакву корист и они једино могу да преживе од чланарине деце која тренирају веслање. Тако то код нас функционише. Било је још неколико момака који су тренирали за репрезентацију али не на нивоу као Мартин и Николај. Онако како Мартин и Николај тренирају није лако и може само уз велику подршку коју нам је пружио Олимпијски комитет Србије. Та подршка је заслужена резултатима и испуњавањем критеријума у претходном периоду. На крају, нашим успехом у Шангају оправдали смо указано поверење.
Подршке Веслачког савеза није било, док је Веслачки клуб „Партизан“ коме су тада припадали наши сребрни момци, поркивао шта је могао.
– Веслачки савез нема финасије већ две године из неких других разлога и суспендован је из светске веслачке федерације од прошле године када се догодио скандал око не пријављивања најбоље српске посаде за квалификациону олимпијску регату, управо Мартина и Николаја – објашњава нам Стојић. – Клуб „Партизан“ је дао подршку у смислу ентузијазма једног дела клуба коме је драго што они ту тренирају и представљају „Партизан“. Подржавали су нас пријатељски, обезбедили су да имају где да се пресвуку, истуширају и где да тренирају, али опрему, одлазак на припреме, такмичења, стипендије… све то је обезбедио Олимпијски Комитет. Клубови добијају новац од локалних самоуправа. Ове године то кубури мало, не знам да ли ће испоштовати све што треба да добију на основу резултата на светским такмичењима.
Случајни партнери
Никола и његови веслачи су тренирали на многим местима у Србији, од Саве преко Палића до Сребрног језера и Гружанског језера, али ове године су имали најбоље услове на језеру Перућац захваљујући разумевању и подршци Националног парка Тара.
– Код нас је најтеже наћи спаринг партнере са којима би радили тренинге , поготову у припремама за велика такмичења као што је светско првенство – додаје тренер. – Зато смо ове године ишли у Хрватску три недеље, у Сињ, на језеро Перућа, где су били Хрвати, Чеси и ми, и то је сасвим другачија атмосфера када се налазите у таквом окружењу.
Док Николај и Мартин већ други пут промичу поред нас, Никола нам прича како је настао овај тандем:
– Мартина сам почео да тренирам пре пет година, а Николаја пре три, од када је из Русије дошао у Србију. Имао сам неколико посада које су тренирале 2023. године, у скифу, дубл скулу и двојцу без кормилара. У припремном периоду у скифу, што значи један веслач у чамцу, и некако су се у скифу, што значи један веслач у чамцу, издвојили су се Пименов и Мачкатовић, док је Милош Васић био одмах уз њих. Ипак. Милош и Мартин су били тандем у двојцу, дисциплини где оба веслача у чамцу имају по једно весло.
Међутим, пар месеци пред Олимпијске игре прошле године Милош је повредио руку.
– Одлучио сам да пробам да спојим Мартина и Николаја. Чим су сели у дубл скул победили су на једном великом такмичењу у Италији. Нисмо наставили у том саставу све док после Милошеве повреде више није било шансе да се квалификују у двојцу за олимпијске игре. Николај је остварио норму у скифу, али смо ипак одлучили да пробамо да се квалификујемо у дубл скулу. Ту су настали они проблеми и подметања ногу због којих ће Веслачки савез Србије касније бити суспендован. Правда је победила и на олимпијској квалификационој регати у Луцерну заузели смо друго место, одмах иза САД, и тако обезбедили квоту за одлазак на Олимпијаду. Мало је недостајало да уђемо и у финале олимпијских игара, али је, ипак, после свега кроз шта смо прошли седмо место такође добар резултат.
Од тада, протеклих годину дана, Николини супермомци освајају медаље и непрестано вежбају у београдском језеру на коме је он одрастао јер је детињство и младост провео на суседном Бановом брду. Лопта му није ишла од руке и одмалена долази на Аду да гледа такмичења и тренинге, па и сам почиње да весла.
– На Ади сам од 1986. године. У међувремену сам постигао неке резултате, али увек сам желео још више. Веслање ми је омогућило да пропутујем цео свет, осим Јужне Америке. У САД сам студирао на Браун универзитету у Провиденсу, близу Бостона. Завршио каријеру са непуне 42 године. Неко време сам радио у Савезу на организацији великих такмичења код нас на основу којих смо и добили Светско првенство у веслању за 2023. годину.
Тренер вицешампиона света
У међувремену је постао и тренер и последњих пет година тренира најбоље веслаче и веслачице.
– Сада сам тренер вицешампиона света. Изузетан резултат су постигле и Јована Арсић и Елена Оребинскаја у Шангају, то не смемо да заборавимо. Биле су пете на том СП, што је најбољи резултат за жене, мислим, чак и на простору целе бившеу Југославије!
Никола није само тренер вицешампиона света већ и отац Немање који такође тренира веслање, док му се ћерка бави кошарком, а млађи син има тек шест година па се још није определио за свој спорт. И, оно што је била новост у време нашег разговора јесте да је Никола баш тог дана кликом на дугме мобилног послао поруку управи„Партизана“ да напушта тај клуб.
-Иако је та привремена управа успостављена месец дана пре завршетка светског првенства у Шангају, одмах ми је било јасно да ће до разлаза доћи. За мене и њих нема места под истим кровом, ми смо два света поприлично различита… Није било лако донети такву одлуку након 34 године проведене у клубу, али било је неминовно, због много разлога које не бих износио у јавност. Силно су желели да воде клуб, наше визије су по том питању различите и ја не бих да им сметам више. За сада нећу да идем у други клуб, само ћу наставити да тренирам репрезентацију.
Та репрезентација нам управо стиже на разговор, исцрпљена, али задовољна. Мартин Мачковић (30) одмах нам показује своју самоувереност и каже:
– Успех у Шангају смо очекивали, а ја увек очекујем победу!
Мартинова авантура
И одмах га питамо да нам исприча свој пут до успеха.
– Студирао сам у Америци, на Берклију у Сан Франциску, од 2014. до 2018. и знао сам да хоћу да се бавим веслањем, зато сам се вратио. Максимално сам се посветио овом спорту и врло брзо су стигли добри резултати. Са колегом Милошем Васићем сам пет година био добар тандем, дошао сам до високог нивоа, показали резултате, али онда је све пошло лоше. Када смо одлетели на Олимпијске игре у Токио на граници су нас тестирали на ковид и Милош је био позитиван. Уместо да се такмичимо на нашој најбољој прилици до тада за коју смо били савршено спремни, њега је полиција спровела у болницу а мене и остатак екипе на две недеље у карантин, и тада је за нас двојицу некако све кренуло низводно. Сан који смо годину дана сањали у тренутку се претворио у ноћну мору. После смо опет покушали али није ишло, упркос спорадичним добрим резултатима.
Николаја је тада већ површно знао, са неких припрема које су руски и српски веслачи имали у Атини.
– Увек је био заједно са својом девојком Еленом. Чим је после пар година стигао у Србију одмах смо се здружили, причали, филозофирали већ првог дана. Руска школа. Од свих, он највише воли да филозофира. То ми прија. Са Николајем је сада најбоља екипа са којом сам икада веслао, иако смо на почетку нашег веслања имали мали пех на ОИ када смо били седми. Али, то је био почетак наше сарадње, ове године смо све време вежбали заједно и знали смо да смо добри. Надали смо се медаљи. Трка је била на две хиљаде метара, траје око шест или шест и по минута, зависно од услова, већ на половини трке видео сам да нисмо уморни и да смо међу водећим екипама. Знао сам да ако се на хиљаду метара добро осећамо и имамо снагу биће добро до самог краја, а тако се и показало.
Постао конзервативац
Са седам година је Мартин кренуо да весла на Палићлом језеру које се налази у Суботици, где је и рођен.
– Имам старијег брата и сестру, тата нам је историчар, а мама учитељица. Са три године сам почео да тренирам пливање, ишао сам на кошарку и на превише страна сам се размахао. Увек сам пратио брата, где он иде, ту и ја и тако сам завршио у веслачком клубу. Он је касније престао да весла. Био сам мали, никакав, није ни препоручљиво да деца тако рано почну са тренирањем, могло је да се деси да не порастем, дрвени чамци су тешки, као и весла, а дечја леђа слаба. Када смо били мали, била је чиста вода у језеру а гужва на обалама толика да ниси имао где пешкир да ставиш. Сећам се да сам тамо видео неке веслаче, можда ми је и то дало неки имнпулс. Имам фотографију како се ми као деца купамо а иза неки људи у чамцима веслају. Тужно је како језеро сада изгледа, без купача и живота.
У Америци је студирао социологију, али никада није помишљао да остане тамо.
– Много сам везан за породицу и Суботицу. Уживао сам у Америци, али срце ме је вукло кући. У Сан Франциску је атмосфера доста другачија, хипи култура, можда је било превише либерално то што сам учио и тамо доживео. Мада не поричем да ми је искуство из Сан Франциска и нарочито са пута у Амстердам променило поглед на свет, отворило видике, спиритуално обогатило. Ја сам до тада мислио да сам либералан, мама ми је Мађарица, тата Буњевац, одрастао сам овде и мислио да сам од малих ногу био изложен свим културама, али када сам отишао тамо и видео све то, од када сам се вратио постао сам конзервативан.
У том периоду је доживео нешто што му је, каже, променило живот. Николај седи поред нас и нечујно пуца од смеха због Мартинове исповести.
– Можемо да отворимо ту тему, рецимо да је било спиритуално нуђење, шалим се. Волим отворено да причам о тим стварима, није ме ни стид ни страх. Од своје 13, 14. године био сам масимално посвећен веслању, али нисам био социјално ретардиран. Излазио сам са друштвом, али је веслање било изнад свега, опсесивна потреба. Шта год да се неке ноћи дешавало у проводу ја сам у једанаест увече био у кревету да бих се одморио за сутрашњи тренинг. Када сам отишао да студирам у Америку било је феномално, дружио сам се, учио, веслао, али су се неке ствари скупиле у мени, неке које су сам држао испод тепиха и нисам желео да се њима бавим. Вероватно сам био прегорео те 2017. после треће године студија због превише притиска за што боље резултате.
Отворио му се ум
Тада је први пут после десет година веслања одлучио да направи паузу од месец дана.
– До тада… не могу да се сетим да ли сам икада пропустио неки дан да не тренирам. Почео сам да читам књиге из филозофије и психологије, неке историје Холокауста, више сам излазио и мозак је кренуо другачије да ми ради. Онда сам са братом и другарима из Америке отишао на путовање Европом, најпре у Амстердам, па у Берлин, одакле је требало да идемо до Будимпеште, Београда, Суботице па натраг у САД. Међутим, у Амстердаму сам пробао неке, тамо легално продаване и широко коришћене, посебне врста печурака, које су ми покренуле неке ствари и због којих сам добио много нових информација.
Као да су му се, каже, „ум и очи отворили, као да су делови мозга који раније нису били повезани почели да причају међусобно и са мном“.
– Осетио сам како сам почео да учим и схватам ствари, неку енергију у кичми. Знао сам да постоје око нас симболи које не видимо и које сам сада први пут видео. Сан Франциско и Беркли су пуни тих симбола који су несвесно утицали на мене. Почео сам другачије да видим свет, постављам питања и добијам одговоре. Међутим, имао сам превише нових инфомација, и можда нисам најбоље искомуницирао неке ствари са друштвом и братом и онда сам отишао без поздрава.
У новинама су се појавили наслови „нестао српски веслач“ са све изјавама и молбама сестре и брата да јави свако ко га види… Мартин се сада смеје својој непромишљености.
– Кренуо сам у Суботицу код родитеља, а да брату и другарима то нисам рекао. Нису знали где сам, мени је мобилни телефон испао и поломио се и био сам негде између неколико дана, ни сам не знам где. Све је добро испало, али то није важно већ што сам од тада постао свеснији себе и света око мене и на четвртој години студија сам покушавао да одговорим шта ми се то десило. Пре тога сам био дете, несвесно биће а од тада човек кога још више занимају историја, социологија, шаманизам, спиритуалност… И у веслању ми је то смањило притисак, нисам више опседнут њим, имам бољи баланс различитих интересовања.
Сада Мартин живи у Београду са женом. Забављали су се шест година, а једну годину су у браку.
– Брак и жена су ми помогли да останем нормалан. Повремено успем да одем до Суботице. Она се професионално бавила теквондом и разуме спортски начин живота и то што некада нисмо заједно и по неколико недеља. Можда је то добро јер се још више ужелимо једно другог. Волео бих да наставим да веслам до ОИ у Лос Анђелесу и мислим да то може да буде добро, да оснујем породицу и још неке ствари да завршим. После бих волео да се бавим науком, историјом, социологијом, филозофијом.
Николај је стигао
Задивљујуће је како је за непуне три године Николај Пименов савладао српски језик. Његова прича је типична, ратно-избегличка, пуна успона и падова које пролази заједно са раније споменутом веслачицом Еленом, његовом супругом.
– Имао сам освојену олимпијску норму и требало је да се такмичим у четверац скул дисциплини у Токију. Међутим, двојица из моје екипе су непосредно пред одлазак на Игре суспендована зато што су били позитивни на допинг тесту.После три године суђења они су ослобођени сваке кривице, али ја сам изгубио прилику да се такмичим на Олимпијади. То је за мене био велики ударац и тешко сам то преживео. Рекао сам себи да морам да будем још јачи него што сам био.
Добро му је кренуло, и у скифу и у дублу и у четверац скулу.
– Али, онда је кренуо рат између Русије и Украјине и нас су са припрема за ОИ у Паризу вратили кући, а све руске спортисте суспендовали из светских такмичења. То је био нови велики ударац за мене и већ друга изгубљена сезона. Да не говорим да су и пре свега тога, од 2015. многи појединци или читаве репрезентације Русије суспендовани због допинг скандала и још од тада нису могли да наступају под нашом заставом. Моја жена је освојила сребро у Токију под заставом руског Олимпијског комитета.
Пименов је после таквих ломова почео да размишља у коју земљу да иде. Николај се увек мучио како би се увек изнова доказивао људима који нису марили за његове успехе, а који су одлучивали о стварима важним за његов живот. Почевши од професора на грађевинском факултету који је студирао и који није имао много разумевања за веслачке подвиге свог студента.
– У Русији је закон да сваки мушкарац ако је здрав мора да иде на одслужење војног рока на годину дана. Ако си завршио средњу школу и идеш на универзитет не могу да те зову у војску, а мене су избацили са универзитета јер сам кренуо мало озбиљније да тренирам и имао сам проблем са једним професором. Отишао сам на одслужење војног рока и као спортиста наставио да тренирам, а само две и по недеље био сам у касарни. Такав аранжман важи само за врхунске спортисте. Ја сам био шампион Русије шест пута заредом у четверац скулу, мислим да и данас нико нема толико тих титула. Био сам у сениорској репрезентацији државе, имао медаљу са светског првенства и до тада већ био озбиљан веслач. У Русији је много теже постати државни првак него у Србији.
И весло и шрафцигер
После се вратио на факултет, тренирао сам и учио упоредо.
– Код нас је проблем што основна и средња школа трају једанаест година. То значи да на студије крећеш са 17 и треба да донесеш животну одлуку и да се одредиш шта ћеш да радиш цео живот у том тинејџерском добу. Прерано је. Ја сам направио добар избор, али у то време нисам толико много тренирао. Моји тата и стриц су били познати веслачи, међу најбољима на свету осамдесетих година, Јуриј је мој отац а Николај стриц. Ја сам био осредњи у том јуниорском периоду. Више сам учио него тренирао и то је било добро за мене.
Касније, током студија, када је кренуо да тренира два пута дневно, брзо је напредовао и после пар година постао најбољи у репрезентацији.
– То је био проблем за студије, јер је режим рада био такав да имамо три недеље припрема и недељу дана код куће. Нисам успео да се договорим са једним професором око мојих одсуства са предавања. После сам завршио факултет и волео бих тиме да се бавим после веслања. Ја нисам уметник као Мартин, он воли да прича а ја волим да радим рукама, да поправљам, варим.. Могу да поправљам свој ауто, радио, телефон, компјутере… Мартин ме зове „руски хакер“ и ако мојим другарима нешто од технике не ради они сви долазе код мене, јер могу све да поправим. Колико могу са шрафцигером који је једини алат који имам. Немам ни простора да држим више од тога.
Власт је хтела да мобилише у рат и Николаја, али по закону није могла јер је био члан репрезентације.
– Осетио сам да је то почетак мог најбољег периода у спорту. Имао сам 25 година и нисам хтео да губим још једну сезону. Доста дуго сам тражио неке прилике, али је тешко било са руским пасошем тражити срећу у Европској унији, ниси добродошао. На крају, преко пријатеља од пријатеља мога стрица добио сам позив од тренера Стојића. До тада сам га знао само на „добар дан“ из Атине где су екипе различитих земаља тренирале у једном тренутку. Чим сам децембра 2022. добио позив да дођем, спаковао сам кофер и одмах дошао. Ево, већ три године нисам био код куће, нећу да ризикујем… Мајка долази сваке године и буде по две, три недеље. Отац ми је умро 2019. Старија сестра није долазила, много ради, а авионска карта је скупа.
Мајка ради за себе и може себи да узме две недеље одмора.
– Када ми долази у посету доноси ми храну. Волим наш руски црни хлеб који не може да се нађе овде, неку рибу коју волим. У Русију више једемо рибу него ви. Овде се риба не поштује као у Русији. Шта год прави мајка то ми недостаје. Овде ми недостаје само породица, све друго ми одговара, и људи, и сунчано време, добра храна. Када би у Србији живела и моја мајка, ништа ме не би недостајало.
Сада сам српски веслач
Мало и размишља о ситуацији у којој се нашао:
– Сада сам српски веслач, прво сам добио држављанство, после сам од светског веслачког савеза тражио дозволу да променим и спортско држављанство. Већина медеља које сам освојио, добио сам као српски веслач. Већ три године никакве везе више немамо са руским спортом, ни Елена ни ја. Кад год би Русија била у рату, велики уметници су одлазили, од Достојевског, Љермонтова, Пушкина и других који су били су персона нон грата у својој домовини. Исто је и сада. Овде је велика руска заједница, али се не дружим са њима, имам само два пријатеља из Русије овде, један бивши веслач, а овде ради као фитнес тренер. Други је технолошки стручњак. Има милион руских кафића и ресторана али не идем ни у њих, за мене су прескупи.
Садашњу жену Елену упознао је још у Русији.
– Били смо заједно у репрезентацији, најбоља је била у својој генерацији, има сребро са Олимпијаде, две бронзе са светског првенства. Заједно смо пет година готово три године у браку, венчали смо се у општини Чукарица. Код нас је црквено венчање озбиљна ствар и то се обавља знатно касније. Моји родитељи су се венчали у цркви тек за сребрну свадбу, после 25 година брака.
Да ли у Русији знају за Николајеве успехе као српског веслача?
– Покушавали су то да сакрију. Сада су Руси били у Шангају на светском првенству, нису ушли у финале, и то је био један од њихових најлошијих наступа. Само један чамац је ушао у Це финале, борбу за позицију између 13. и 18. места, што је катастрофа. Тамо је дошао главни тренер који прави неке експерименте и не занимају га резултати, не знам најбоље ту ситуацију али ми је тешко да гледам шта су направили са руским веслањем, већ 17 година немају медаљу са Олимпијаде. У Русији увек онај ко је најглупљи дође и прича више од свих, они који нешто знају показују то својим радом.
Ванземаљац за Мартина
Рад са Николом Стојићем је сасвим другачији. Николај има само речи хвале за њега.
– Добро разуме колико се веслање променило, да је светско веслање огроман воз који из године у годину иде све брже и мораш да тренираш све више и одговорније да би био у том возу. Када сам пропустио само једну сезону једва сам успео да ускочим поново, у последњем тренутку. Да сам пропустио још једну сезону завршио бих са веслањем заувек. Друго, мораш да имаш поверење у тренера, у Русији више нисам веровао у главног тренера због глупости које је причао о томе да не мора баш толико да се вежба сваки дан и слично. У Николу сам од почетка имао поверење јер ради боље, квалитетније и дуже тренинге него што се раде у Русији.
О Мартину говори са осмехом:
– Он је супер, доста је емотиван. Ја сам мало хладнији и озбиљнији као особа, супер се слажемо од првог дана. Ја сам за њега био као ванземаљац када сам стигао, одмах је почео да ме пита како је код нас, хиљаду питања је имао и почели смо да се дружимо иако тада нисмо веслали у истом чамцу. Тренирали смо један поред другог. Био је за мене шок када сам видео колико озбиљно тренирају Милош, Јована Арсић и Мартин и зато их поштујем.
Да није Мартин био кум на венчању Николаја и Елене?
– Не, био је други веслач Александар Беђик који је код нас веслао, а после прешао у „Звезду“. Па доста ми је Мартина у животу, још и кум да ми буде! Живимо заједно на припремама, седимо у истом чамцу, филозофирамо заједно… хоћу мало да се одморим од Мартина!
Пише Срђан Јокановић
Фотографије Слободан Иветић