Фестивал у Кану живи од великих глумачких звезда и црвеног тепиха, али и тихе снаге мањих филмских прича, испричаних искрено. Драма “Напољу” (“Фуори”) била је једини италијански филм у овогодишњој конкуренцији и припада управо тој другој категорији. У режији Марија Мартонеа, заснован на затворским мемоарима Голијарде Сапиенце “Универзитет Ребибија” из 1983. године, филм не говори о идеологији или скандалима, већ о интимности – о томе шта се догађа међу женама када их нико не посматра.
Након премијере у Кану разговарао сам са Валеријом Голино (60) и Матилдом Де Анђелис (30), две главне глумице филма, овенчане бројним наградама у својој земљи и свету за своје досадашње улоге. У пракси, ретко када је добро да две особе из екипе филма дају интервју заједно, јер тај разговор увек постане превише лежеран или хаотичан. Или обоје. Глумице су често упадале једна другој у реч, обраћале се једна другој у вези са само њима знаним стварима, задиркивале се међусобно, док једна говори друга шаље поруку телефоном и обрнуто… У једном тренутку је једна устала и отишла до тоалета иако је интервју трајао нешто мање од пола сата. Упркос томе, покушале су да понуде искрен приказ свог филма и себе.
“Напољу” почиње хапшењем Сапиенце (коју игра Голино) 1980. године, када је ухваћена у крађи накита – тренутак који је накратко био вест, али је убрзо пао у заборав. Филм прати њен боравак у затвору за жене Ребибија где упознаје Роберту (Де Анђелис), младу наркоманку и политичку активисткињу, као и Барбару, коју игра позната италијанска певачица Елоди.
Оне само постоје
Оно што почиње као опрезно зближавање прераста у пријатељство које се наставља и након њиховог изласка на слободу – претварајући се у тиху заједницу жена које више нису унутра, али још увек нису сасвим напољу.
„Ово није филм о затвору“, каже Де Анђелис. „Ово је прича о томе шта се дешава када су жене саме, заједно – без мушкараца, без циљева, када само постоје. То је прича о тајном језику жена”. Голино се слаже:
– Људи питају шта је ‘функционално’ у филму. Сцена туширања? Тишина? Не, ништа није у функцији и у томе је ствар. Нема ничег функционалног јер је поента у присуству, ту сам и ништа више.
Срце филма “Напољу” налази се у неизговореној блискости између три жене. Постоје сцене у којима се ништа не дешава – леже, пуше, купају се, причају у фрагментима. Ти тренуци су реткост на филму. „Обично су мушкарци ти који имају право да ништа не раде“, каже Де Анђелис. „Само да седе и постоје“.
„Али у томе има нешто дубоко политичко“, додаје Голино. „Приказати жене без задатка, без шминке, без сврхе“.
Седи гола и пуши
У једној сцени, Голијарда седи нага, пуши, не говори ништа. Сцена је изазвала контроверзу, оптужбе да се ради о „мушком погледу“ на жену. Голино колута очима: „То није воајеризам.То сам ја, гола, пушим. То је жена одређене доби, која постоји. То је поента.“
Критичари су били подељени. Неки су хвалили суптилност, други су филм доживели као фрустрирајуће лабав. “Верајети” је његову структуру назвао „заморно нелинеарном“, али је Де Анђелис прогласио „електричном појавом која завређују пажњу и у будућности“. Италијанска штампа била је знатно одушевљенија, славећи редитељеву суздржаност и емоционалну дубину глумачких интерпретација. Чак и они који су из сале изашли збуњени признали су исто: никада пре нису видели да се женска интимност приказује на овакав начин.
Упркос утиску спонтаности, филм је пажљиво написан. „Нисмо мењали сценарио“, истиче Голино. „Био је врло тачно написан. Врло прецизан. Али, Марио Мартоне нам је дао да дишемо унутар те задате структуре. У филму има пуно ваздуха. Лаган је. Али, тежина лика Голијарде и њене судбине је испод свега тога“.
Та тежина остварене улоге не долази само од праве Сапиенце, већ и од чињенице да је Валерија имала прилику да се лично упозна са њом.
– Упознала сам је кад сам имала осамнаест година – присећа се. – Била ми је саветница за језик, тада је већ доста радила са глумцима на изговору, дикцији и дијалектима. Франческо Мазели, њен бивши муж, одвео ме је код ње јер сам морала да изгубим свој акценат. Она је била из Катање, ја из Напуља, а морала сам да глумим Римљанку. Голијарда је била та која је покушала да ми ‘избрише југ’ из говора.
Оно што је Валерији остало у сећању није корекција језика, већ лична пажња којом је Сапиенца обасипала: „Занимала сам је. Стално је говорила да изгледам као полу-Гркиња, што и јесам. Постављала ми је безброј питања. Нисам тада ни знала ко је она, била сам премлада. Али, сада схватам – то је била она. Та глад. Та радозналост, то је Голијарда.
Феминисткиња која воли мушкарце
Де Анђелис припада младој генерацији глумица која је о Голијарди сазнавала само кроз књиге што их је списатељица за собом оставила.
– Када сам пријатељима рекла да сам добила улогу у филму о Сапиенци Голијарди сви су ме питали „ко је она“? У мојој генерацији мало знају за њу и то је неправда. Пријатељица ми је дала Сапијенцину “Уметност радости” рекавши ми да је та књига као створена за мене и да је, док је читала, све време чула мој глас. И заиста, осетила сам и ја како та књига има неке везе са мном. Компликована је, било ми је тешко да је пратим кроз сво то њено лудило, али сам је осећала.
Голијарда Сапиенца, данас слављења као једна од најрадикалнијих и најоригиналнијих италијанских ауторки, умрла је 1996. године готово заборављена. “Универзитет Ребибија”, њени затворски мемоари, објављени су за њеног живота, али тек “Уметност радости” – роман који су издавачи најпре одбацивали и који је објављен постхумно – учврстио је њен статус озбиљне књижевнице. У њему је створила Модесту, жену која пролази кроз Италију 20. века с потпуном сексуалном слободом, моралном двосмисленошћу и потпуном независношћу.
Сапиенца, каже Голино, била је „феминисткиња која је волела мушкарце. Не она љута врста феминисткиње. Није писала против икога. Писала је за жене, за слободу“. Валерија Голино је прошле године режирала ТВ серију засновану на “Уметности радости”, пре него што је ушла у улогу саме Голијарде у “Напољу”.
– Није то била никаква намера, тако се десило. Када је Марио погледао серију, само две недеље пре снимања филма, био је шокиран. Видео је Голијарду живу, како је рекао, и то га је уплашило. И можда је тај страх остао у филму.
Било је језиво
Неке од најемотивнијих сцена снимане су у правом стану Голијарде Сапиенце, у коме и даље живи њен други супруг Анђело Пелегрино. „Вратила сам се тамо четрдесет година након што сам је упознала“, каже Голино. „Било је језиво. Као да тражим њено одобрење да се вратим“. Голијардин супруг Анђело је гледао премијеру и после јој рекао: „Крећеш се као она. Кукови, руке. Понекад, као да гледам дух моје покојне жене”.
– Мени је то довољно – додаје Ваалерија. – Не треба ми нико други да каже да сам урадила добар посао.
Ако филм “Напољу” има поруку, онда она није у бесу феминисткиња нити у слоганима празне садржине. Њена порука је тихо противљење забораву и дефиницији корисности. То је прича о женама које говоре у шифрама, које живе у емоционалним рушевинама, које покушавају да разумеју једна другу и саме себе.
И то је филм у коме, како каже Голино, „ништа није функционално“. Можда зато остаје с нама. Не објашњава се. Само остаје – као сећање, пријатељ, или питање. Да, питање. Моје питање на крају било је упућено Валерији, везано за питање које би она поставали сада Сапиенци када би је видела?
– Питала бих је „Да ли ме волиш? Јесам ли те учинила поносном? Или те нервирам“? – Затим се насмеје. – Вероватно све то. Познајући њу – вероватно би на све одговорила потврдно.
Пише Срђан Јокановић