Била је бриљантан студент Факултета музичке уметности у Београду, потом и стипендиста италијанске владе, где је наставила каријеру и основала породицу. И данас је радо виђен гост на највећим светским сценама, али она, не само што је одлучила да каријеру настави у Србији, него се и труди да едукује публику, којој се предаје максимално професионално, без обзира да ли су у питању највеће опеске хале у свету или неки овдашњи градић у унутрашњости. То је улога едукатора од које не жели да одустане, иако би као првакиња опере Народног позоришта, могла сасвим комотно да ужива у заслуженим ловорикама. Ипак, ова дива наставља да се ангажује у борби против неукуса и разбијања стереотипа везаних за оперске певаче.
Као мецосопран, фактички нема оперске улоге коју нисте из тог опсега одиграли на нашим или светским сценама, а може вам се позавидети и на сценској енергији?
– Ако би неко тражио, нашао би и улоге које нисам одиграла. Али најпре да се захвалим публици, јер кроз све ове деценије, колико певам, видела сам да ме публика воли, да ме прихвата и можда је тајна у томе што сваки пут покушам да дам све од себе, све што те вечери поседујем, а ту пре свега мислим на огромну љубав коју имам према људима и својој земљи, колегама, породици… Мислим да из тога произилази сва та енергија са којом наступам, а ја већ јако дуго певам, боље да не помињемо године (смех). Ту је наравно најважнија ментална форма, јер из ње све произилази, али и да се старате и о свом физичком изгледу и физичкој форми, као и да сачувате нервни систем као најважнију окосницу дугог бављења овим послом, који није нимало лак, али је зато погодан за све овоземаљске ужитке.
Наступате и на великим и на мањим сценама, односно и у престоници и у унутрашњости. Знамо да се у Народном позоришту увек тражи карта више, али да ли је тако и у другим мањим позориштима у нашој земљи?
– Не бих уопште раздвајала београдску публику од друге. Можда је само мало строжија зато што има прилику много чешће да гледа оперу него публика у неком мањем граду и да ужива у нашим улогама, костимима и тако даље. Заиста сам с намером пуно певала по Србији, а раније и по екс Југославији. Имам преко 200 солистичких концерата, што би се рекло од Ђевђелије до Триглава. Публика је свуда слична у смислу да је упоредива са животом – она узима и прима од вас оно што ви имате да дате. Просто мислим да је ту један реципроцитет у питању. Не можете ви да се штедите у Смедереву, а да у Арени ди Верона дајете све од себе. То није мој начин. То није начин на који ја схватам свет, уметност, па и саму себе, јер полазим од неких поштених принципа међу људима, што ми се сто пута обило о главу, али тек сад немам намеру да у овом зрелом добу од тога одустанем. Мислим да је први тај космички закон – равноправност и равнотежа и не можете добити љубав публике, аплаузе, цвеће, позиве на бис, ако нисте дали све од себе и ако нисте били искрени и ако нисте на тој сцени изгарали, било то негде у провинцији или на некој већој европској или светској сцени.
Пише Немања Савић
Фотографије Н.С. и архива
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању