Свечано отварање одржано је у средњевековној Палати Вилхена, дивној и раскошној грађевини у Мдини, првој утврђеној престоници Малте. Иако је због локалне легенде о обезглављеној девојци у белој венчаници то место главна тачка у свету све популарнијег мрачног туризма, званице су се тамо надахнуле говорима домаћина и кренуле у истраживање сјајног програма ове младе и амбициозне смотре на специјалном задатку
Постоји тек четири године, али је невероватно како се овај фестивал брзо мења, као да му је у генима порука родитеља да увек мора да буде свеж, паметан, занимљив, оригиналан, вредан и искрен у својим идеалима. Да буде добар према свима, људима и природи пре свега. И заиста, од мајке Малте и оца Јохана Грека, првог човека филмске индустрије ове земље, то дете по имену МФФ (Медитерански филмски фестивал) није могло да буде другачије. Штавише – напредује брже него што је средина то очекивала. Дете МФФ је, пратећи оца Јохана, почело да зарађује новац и сада га са оцем заједно доносе мајци Малти у кућни буџет. Сада сви воле да буду у друштву тог паметног малишана.
То би отприлике била лична карта Медитеранског филмског фестивала који је у најмање три ствари другачији од осталих филмских смотри на планети. Прво – приказује филмове на локацијама на којима су снимљени јер је Малта већ дуго један велики филмски студио на отвореном. Тако се у тврђавама, на трговима и плажама приказују „Гладијатор“, „Парк из доба јуре“, „Троја“ и остали холивудски спектакли док гледаоци на платну виде како су на месту где седе Расел Кроу или Бред Пит снимали своје најбоље кадрове.
Друго, фестивал је повезао културу и туризам па су током фестивала ту свакодневне туре за његове госте по локацијама на којима се снимају сви ти филмови и серије – посетиоци усхићено коментаришу призоре из „Игре престола“ или неких авантура Џемса Бонда у које сада и сами могу да уроне и направе неки селфи. И трећа ствар која издваја овај фестивал од свих других је грандиозна додела награда Златна пчела.
То није обична додела награда какву заслужују и уметници из целог света и малтешке пчеле по којима је ова држава добила своје име, на крају крајева. Тај скупоцени спектакл је мешавина кабаретског програма, вечере, доделе награда, позоришта са десетинама учесника, грандиозног мјузикла, свечаних тоалета, бљештавих светала, долазака бродовима и лимузинама на одредиште које се често мења и на посебан начин украшава – сценографија је врхунска. Гости имају осећај да и сами учествују у снимању холивудског спектакла.
Позорница за умрежавање
По једна од ових ствари, попут обиласка филмских локација или гледања филмова на местима где су снимани филмови може се наћи у понудама појединих мањих и непознатих смотри у свету (по једна у Италији, Аустралији и на Хавајима), али нигде није све то обједињено на овакав начин и подигнуто на ниво какав постоји на Малти.
Цео Медитерански филмски фестивал, са својим панелима, радионицама, пројекцијама и обиласцима локација делује као једна практична ревија онога што филмски радници Малте могу да понуде великим и малим светским продуцентским кућама уколико дођу на три острва која чине Малту и тамо снимају своје филмове. Они су то протеклих година и чинили и, како бројке државног завода за статистику показују, сви су били задовољни, и гости и домаћини.
О томе је, поред осталог говорио и директор малтешке Филмске комисије Јохан Грек на пријему поводом отварања фестивала коме су присуствовали и министар културе Малколм Паули Агис Галиа, директор фестивала Пјер Агиус, селектор Марк Адамс, бројне важне личности из јавног живота Острва, а сам догађај одржао се у средњевековној престоници Малте, градићу Мдина и једној од њених најлепших гтрађевина – палати Вилхена.
– Величина наше земље никада нас није спречавала да сањамо велике снове – почео је Јохан Грек. – Искуство које стварамо кроз Медитерански фимски фестивал пажљиво је осмишљено и стратешки обликовано како би наши производи могли да се такмиче на глобалном тржишту и додатно учврсте Малту као поузданог партнера и први избор за међународне филмске продукције. Фестивал је позорница за међународно пословање и умрежавање, он је маркетиншки алат бренда званог Малта. Свима кажем: нека Малта постане дом и ваших прича. Хвала вам на подршци коју нам дајете. Пре девет година, када сам ступио на позицију Филмског комесара, обећао сам да ћемо променити лице наше филмске индустрије и то смо учинили, сан смо претворили у стварност.
Баш на том величанственом месту, између канапеа и освежавајућих коктела, слушали смо и занимљиву причу о здању у коме се налазимо. Данас је то Природњачки музеј Малте са раскошним предњим двориштем, једним мањим унутрашњим, мноштвом просторија па чак и подземним ћелијама за притворенике. Не, ту не затварају туристе који баце пикавац или папирић на под, већ је реч о остацима из прошлих времена.
Прича о обезглављеној младој
Када су витезови Реда светог Јована 1530. стигли са Родоса на Малту, кренули су у тадашњу престоницу острва, утврђени град Мдину који се уздизао на највишој тачки острва. На самом улазу у град тадашњи Велики мајстор Реда почео је да гради владарску палату. Није је завршио, јер су витезови за себе пронашли бољу локацију – данањи главни град Валету. У том периоду 16. и 17. века та недовршена палата је била административни центар повезан са судом који се налазио одмах поред. Зато су у тим ћелијама били притвореници који су били често и мучени док су чекали изрицање казне.
У тадашњој и таквој Малти одиграла се, а можда и није, прича која је данас постала један од адута мрачног туризма ове земље. У Мдини је живела племкиња по имену Катрина и била верена за човека кога је волела. Витезови нису много марили за некадашње малтешко племство коме су одузели све привилегије а према становништву су се односили осионо и неправдедно. Једног дана насилни и алкохолисани витез пожелео је младу Катерину и кренуо силом на њу. Она се отимала и у самоодбрани случајно убила витеза његовим ножем. Витешка власт је нимало витешки, девојку осудила на смрт одсецањем главе: убиство витеза без обзира из ког разлога сматрало се најтежим злочином.
Допуштена јој је последња жеља: да се уда за младића кога воли. Сутрадан је у притвору обукла белу венчаницу, изашла у двориште управе где су се извршавале јавне казне како би мештани могли да виде шта је правда, удала се за вољеног и неколико минута пошто је рекла да, одрубљена јој је глава. У уским, каменим улицама Мдине, коју данас зову и Град тишине јер мало људи ту живи, не сме да се прави галама, од тог времена људи наводно виђају Катеринин обезглављени дух како лута ноћу и спопада несрећно заљубљене или удовце и удовице молећи их да јој се придруже у њеном вечном болу. Ту легенду је додатно подстакао случај из седамдесетих година прошлог века када се један британски пар сликао у дворишту Природњачког музеја и на полароид снимку видео обезглављени дух у венчаници како стоји иза њих.
Касније је та стара зграда срушена у земљотресу крајем 18. века и на њеном месту је изграђена садашња Палата Вилхена, названа по презимену португалског Великог мајстора који је обновио порушену Мдину. Здање је током протекла два века било стационар за оболеле од туберкулозе и колере, пто је додатно појачало њену сабласну историју. И баш на том месту где се одиграо догађај из легенде ми смо се филмски повезивали и спремали за наставак фестивала.
Уживање у „Кристоферима“
Он се сваке године шири и увећава и сада има већ неколико озбиљних и различитих програма који покривају добар део нове светске кинематографије. Такмичарски програм Велики екран, Медитерански филм, Филмови Новог света, Маре Нострум (Наше море) посвећен екологији, и Малта у фокусу – називи су тих секција у којима смо током прва два дана смотре већ пронашли неколико бисера. Пре свега мислим на ново дело америчког редитеља Стивена Содерберга „Кристофери“, фасцинантну причу о остарелом славном сликару који је разделио сву своју вредну имовину, на несрећу сопствене грамзиве деце. Син и ћерка су се надали вредном наследству, посебно када је реч о циклусу слика под називом „Кристофери“ па су ангажовали професионалну сликарку-фалсификатора да се пријави на очев оглас за асистента и покуша да прекопира „Кристофере“ како би их сликарева деца продала купцу као оригинале. Међутим, људске драме, слабости и неуништиви дух уметника умешали су се у ту заверу и – покварили је. Филм би био само поучан, да није и бескрајно духовит и луцидан, а главна улога легендарног британског глумца Јана Мекелена није само за Оскара, већ за сва времена. Филм је управо почео да се приказује у биоскопима Србије. Бриљантан је и британски документарни филм „Супер природа“ где су случајни или намерни сарадници и непознати људи редитељу, монтажеру и сценаристи Еду Сејерсу слали снимке животиња у природи али начињене искључио супер осам камером, оном старудијом с почетка осамдесетих. Све је тако укомпоновано у дивну целину и необично осмишено и презентовано да није чудно што филм има успешан фестивалски живот. Од јесени ће тек бити приказиван у Британији и то у најмодернијим ајмакс биоскопима што говори о значају приче и квалтету снимљених призора.Трећи филм који нас је збунио, али и насмејао јесте „Орезивање ружа“ Карима Ајнуза, старог познаника Србије, са Феста и Кустендорфа. Необично црнохуморно дело, са много топле перверзије, говори о пропасти једне дисфункционалне шесточлане породице. Сви глумци су сјајни, а посебно се издвајају једина два главна женска лика мајке и ћерке. Ћерку тумачи Рајли Кио, унука Елвиса Прислија, а мајку дама са наше прошле насловне стране Памела Андерсон.
Одржан је занимљив панел „Продуценти без граница“, а најбоље тек очекујемо. Туре за госте су кренуле од обиласка такозвана Три Града, односно три полуострва са зидинама која представљају некадашње утврђене градове а сада су практично део Валете наспрам које се налазе – између је залив. Наравно да је увек занимљива посета филмским студијима. Овог пута била је мало краћа јер је у једном од два базена за снимање, оном плићем, прављена сценографија за церемонију доделе награда. Дубок је нешто мање од два метра, дугачак 122, а широк 91 метар. У њему су, поред осталих, снимани „Острво кољача“ са Џином Дејвис, „Капетан Филипс“ са Том Хенксом или „Орка – кит убица“ са Ричардом Харисом и Шарлотом Ремплинг.
Пише Срђан ЈОКАНОВИЋ
Фотографије: МФФ и С. Јокановић