Има оних који не виде ништа интересантно у прескакању рушевина и гацању по песку из кога вире крнтије, гробља, зграде. Ипак, има у томе нешто што побуђује пажњу оних који воле да се врате у прошлост и замисле како је то место изгледало некада. Та места називају „градовима духова“ и свуда су око нас, скривена од ужурбане свакодневице. У САД их има готово четири хиљаде и некада су била насеља која су хрлила у светлу будућност. У остатку света их има на хиљаде и ти „градови духова“ су настали као жртве природних катастрофа, последице ратова или је људима једноставно понестало разлога да ту буду и даље.
Јосепа је смештена у регији Долине лобања, у америчкој држави Јута. Назив предела већ изазива језу, као и оно што се ту налази – гробље. Чије? Па, древних становника Хаваја, удаљених свега неколико хиљада километара! Шта се ту догодило? Па ти Хавајци су крајем 19. века примили мормонску хришћанску веру и онда су стигли у Јуту, на граници са Канадом, да тамо почну нови живот, у највећој мормонској заједници на свету. Све би било идилично да се дошљаци нису суочили са прерасудама староседелаца. Изгледа да мормони светле коже нису баш волели мормоне тамније пути па су придошлице морале да изграде своје насеље 1889. године. То је била Јосепа. У њој су тешко живели и радили, рађали се и умирали, да би после неколико деценија били „замољени“ да се врате на Хаваје и тамо наставе да шире мормонске идеје. Једним (расистичким) ударцем убијене су „две муве“. Потомци ондашњих наивних хавајских мормона данас једном годишње долазе у Јосепу да обиђу и уреде гробове својих предака.
Нешто јужније, у Калифорнији, има доста „градова духова“ насталих након завршетка Златне грознице. Можда најучевенији је Боди, основан 1859. када је у тој области откривено злато. Чак и данас се види да градић има сценографију вестерн филмова, а можемо да замислимо како је било у она времена – у једном тренутку је овде било чак 65 салуна, односно каубојских кафана (мада су постојале и школе, цркве, јавне куће, бербернице, пиљарнице…). Основали су га двадесеторица копача злата, али осамдесетих година 19. столећа ту је живело више од десет хиљада људи. Када су се злато и пиштољи помешали са алкохолом, добијена је лудница у којој је забележено у просеку шест револверашких обрачуна недељно! Боди је био најопаснији од свих градова Златне грознице. Већ почетком прошлог века напуштен је, а 1962. претворен је у калифорнијски државни Историјски парк.
Атакама, слана пустиња у Чилеу, која се сматра најсушнијим местом на планети, има вулкане, гејзире и кратере попут оних на Месецу, али и два заборављена града – Санта Лауру и Хамберстоун. Овај други назван је по британском инжењеру хемије Џејмсу Хамберстоуну који је у Атаками трагао за шалитром, врстом соли неопходном за справљање вештачких ђубрива и – експлозива. Била је то револуција у пољопривреди света, а ђубре се навелико извозило у Европу и Америку. Са Првим светским ратом посао је кренуо низбрдо, границе у Јужној Америци су се померале, неки странци протеривани, имовина одузимана… и Хамберстоун је постао град духова који је 2005.заштитио Унеско.
У Италији има много напуштених насеобина, а једна од најживописнијих је Крако, на југу земље, код садашњег града Матере. Крако је основан у осмом веку, преживео је период варваризма, настајања држава, кугу, ратове, али не и комфор савременог живота. Смештен на врховима брда, услед лоше рађених водоводних и канализационих цеви дошло је до клизишта почетком шездесетих година прошлог века, због чега је један део становништва морао да се пресели у оближњу долину. Остатак је отишао након земљотреса 1980. године. Туристи обожавају ово место, фотографије и селфији су сјајни, посебно је фотогеничан замак на врху литице и панорамски поглед на њега. Ту је Мел Гибсон снимао делове свог чувеног филма „Страдање Исусово“, а једном годишње одржава се и религиозни фестивал.
У лепој земљи као што је Грузија, заиста некако неприродно делују дугачки петоспратни стамбени блокови названи „хрушчовке“, подигнуте почетком шездесетих година прошлог века. Данас у свакој од њих живи само по једна до две породице! Време споро пролази у овим пределима, смештеним између Црног мора и планине Кавказ, посебно у Абхазији, самопроглашеној републици која се ратом отцепила од Грузије, која се претходно отцепила од Русије деведесетих година прошлог века. Четири града Абхазије – Џантука, Акармара, Харчиљава и Пољана – нису потпуно ненастањени, али су застрашујуће празни. Некада је у тој области живело готово педесет хиљада становника, а сада, у сваком од тих градова, станује по тридесетак људи које је време заборавило. Већина њих ради за неку малу турску рударску компанију, узгајајући поврће и домаће животиње како би преживели.
Ретко који „град духова“ има тако крваву историју као Орадур сир Глан, у југозападној Француској. Нацисти су ту, 10. јуна 1944.године, масакрирали 542 житеља тог села. Жртве, углавном жене и деца, затворени су у локалну цркву која је запаљена и гранатирана. Неке су похватали и затварали у амбаре који су такође спаљивани. Цело село је горело. Они који нису умрли у ватри, накнадно су побијани. Свега десет особа је преживело немачки терор. После рата је у близини изграђено ново село за преживеле, док је председник Шарл де Гол наредио да се од старог направи спомен- обележје. Готово осам деценија након масакра, тишина и даље одјекује овим местом.
Гламур и изолација обично не иду заједно, али не у случају Ашхабада, престонице Туркменистана изграђене 1881. године, која се налази усред пустиње Каракум (у близини границе са Ираном). Она није ни стара ни напуштена већ… сабласно празна. Њено редизајнирање је представљало почетак „златног доба Туркменистана“, како је те 1991. најављивао ексцентрични председник Сапармурат Нијазов (да, то је онај који је забранио мушкарцима да имају дугу косу и браду, укинуо је оперу, протерао псе из државе и променио називе месеца у години, дајући им имена чланова своје породице). Ипак, тај „златни град“ држи светски рекорд у највећој количини грађевина од белог мермера по квадратном километру (Гинисова књига рекорда).
Те сјајне, грандиозне, беле грађевине симтеричних облика, од стамбених зграда до стадиона и аеродрома, посађене су дуж широких и празних булевара. Зашто су празни? Зато што јако мало људи живи овде: на готово хиљаду квадратних километара града има тек мање од милион становника. Ашхабад је дом највеће вртешке на свету, смештене у тамошњем забавном парку. Све мермерне зграде обасјава неонско светло па ноћу град изгледа као Лас Вегас, а купола Свадбене палате сваког минута мења боје па личи на диско куглу. Упркос свему, Туркменистан посети једва седам хиљада туриста годишње и по томе је седма најмање посећена земља света, чак и пошто је диктатор Нијазов већ више од деценију почивши.
У Кини постоји нешто слично као у Туркменистану. Реч је о граду Тијандученгу. У свету се прославио као копија Париза, јер је у њему од 2007. све грађено – од улица преко фасада и фонтана до сто метара високе Ајфелове куле – како би личило на главни град Француске. И како би се, ваљда, десетак хиљада његових житеља осећало Французима? Ипак, смештен на два сата вожње од Шангаја, овај град има мањак инфраструктуре и становништва. Већина се чак ретко и појављује ту, више времена проводе у Шангају.
Неки говоре „дијаманти су вечни“. Можда, али градови изграђени на дијамантима баш и нису. Такав је случај са Колманскопом у пустињи Намибије, почетком прошлог века једним од најбогатијих у градова у свету. Сада је и буквално закопан испод наслага песка. У оно време, радници су са теглама копали по песку – толико је било лако тамо наћи дијаманте. Богатство је допринело да се баш тамо, рецимо, отвори савремена болница, прва која је користила икс-зраке на читавој јужној хемисфери. Тамо је почео да саобраћа и први трамвај у Африци. Био је то прави немачки град, јер је Намибија у то време била немачка колонија. Како су налазишта дијаманата почела да пресушују четрдесетих година, тако су се и копачи кретали ка југу и новим рудницима.
Геополитика и туризам су чврсто повезани, а то би могао да докаже случај Вароше, предграђа града Фамагусте у делу Кипра који је Турска окупирала пре готово пет деценија. Почетком седамдесетих Вароша је била луксузно летовалиште које је привлачило пробрану клијентелу. Међутим, рат, пуч, турска инвазија (1974) поделили су Кипар на два дела. Северни, окупирани, признаје само Турска као независну државу и сада желе да ставе „прст у око“ Грцима са другог дела острва. Вароша је и даље запуштена, у рушевинама, али њене окупационе власти су одлучиле да уреде плажу и слике пошаљу у свет. Одговор света је негативан.
У високим Хималајима у Индији, у тамошњој провинцији Утараханд, постоји више напуштених насеља у које су изненада бивши мештани почели да се враћају. Феномен је назван обрнута миграција. Живот у планинама није лак и одлазак сељана у градове испразнио је места као што су Саина, Балуни, Далмота или Наини Каири. Пре пандемије, у Утараханду је било више од 1700 оваквих празних села, али сталне рестрикције, забране кретања, недостатак посла у градовима, натерао је физичке и туристичке раднике, пореклом из ових крајева, да се врате на дедовину.
Са друге стране Индијског океана, у западној Аустралији, налази се место Косак, некада велики лучки град, изграђен на вађењу бисера из океана и трговини њима. Његов суноврат је почео 1910. када је северније отворена друга лука. Од 1950. у Косаку нема становника, само чувар, његова породица и партнери који одржавају некадашње бараке, царинарницу, судницу, зграду поште и ресторан. Град оживи једном годишње, када се ту организује сликарска колонија.
Приредио Срђан Јокановић