У СЛАВУ ХЕРОЈА ОТАЏБИНЕ
Меморијална Регата „Зоран Радосављевић“

“Када је Зоран открио једриличарство и његове чари, иако је као дечак маштао да буде пилот, више није могао да одлучи чиме би се радије бавио – ловачким авионима или ‘крсташима’. Маштао је да  организује регату на којој ће окупити све једриличаре са ових простора, да једрење и овде добије место које тај спорт има у свету. Регату посвећену њему нажалост већ 22 године организују његова породица и пријатељи”, сећа се на никад прежаљеног брата Снежана Мажибрада Радосављевић, сестра мајора Зорана Радосављевића, пилота чувене 127. ловачке авијацијске ескадриле ‘Витезови’ и страственог једриличара који је погинуо у одбрани СР Југославије од НАТО агресије у пролеће 1999.

Зоран Радосављевиц рођен је 26. фебруара 1965. године у Приштини. Пратећи са породицом оца који је био војно лице, детињство је провео широм бивше Југославије: Скопље, Крушевац, Београд. По завршетку основне школе “Старина Новак “ у Београду, уписао је ваздухопловну гиманзију у Мостару, а после и Војну Ваздухопловну Академију коју завршава као потпоручник-пилот суперсоничног авиона МиГ-21, најзахтевнијег ваздухоплова који је тада имала ЈНА. Недуго затим, завршава преобуку за тада најмодерније МиГ-29 који су у међувремену набављени и постаје најмлађи пилот на новом ловцу.

Трећег дана бомбардовања СР Југославије, 26. марта Зоран и његов колега Слободан Буца Перић полетели су одважно, само двојица у авионима МиГ-29 којима су  – како се касније испоставило – били неисправни или полуисправи системи пресудни за ваздушну борбу, у сусрет вишеструко бројнијем и технолошки надмоћнијем непријатељу. Кренули су у бришућем лету ка Зрењанину али их је официр за навођење усмерио у супротном правцу ка непријатељу који је уочен изнад Ваљева и који се удаљавао. Перић и Радосављевић крећу у потеру за њима, изнад Шапца пробијају облаке и искачу на 7.000 метара висине. Вођа пара Перић упозорава да ако настави “прећи ће црту”, односну државну границу, али не добија никакав одговор и они настављају ка западу. Радосављевић извештава да има индикацију на свом СПО15 уређају да се налазе у радарском захвату противника и југословенски пилоти крећу у маневар избегавања; убрзо затим Перић примећује беле трагове на небу, схвата да су то ракете лансиране на њих и наређује још један маневар избегавања: он креће у спуштајући заокрет а Радосављевић на горе. “Бежим у облаке” последње је што се чуло из Зокијевог авиона. Оба МиГ-29 су погођена, тада најсавременијим АМРААМ АИМ-120 ракетама. Ракета која је погодила Перићев авион експлодирала је са бочне стране трупа што му је омогућило да се спасе катапултирањем. Авион Зорана Радосављевића је погођен у предњи део где се налази пилотска кабина. Званично су оборени “у ширем реону Лознице” али су олупине и Зораново тело, још увек у седишту авиона, пронађнени на Мајевици, у Републици Српској. Оборени су од стране америчког авиона који је био у задатку заштите ваздушног простора Босне и Херцеговине. Двојица момака су Зораново тело умотали у ћебе и предали војницима Војске Републике Српске који су га пешке, преко њива однели до болнице у Лозници.  Имао је 34 године, чин капетана прве класе, био је пред докторатом и важио за једног од најперспективнијих пилота РВиПВО. Остале су забележење његове речи упућене мајци која га молила да не лети: “Мама, морам. Шта је човек ако изгуби своју домовину? Ми пилоти морамо да преузмемо први удар на себе и тако спасемо бар неко дете у овој земљи.”

 

Текст Игор Салингер

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању