Чилеанци су на референдуму, одржаном 25. октобра, одлучили да се мења Устав донет пре четрдесет година, у време владавине генерала-диктатора Аугуста Пиночеа (владао државом од 1973. до 1990.) и ту своју одлуку прославили масовним изласком на улице главног града Сантјага. За нови Устав изјаснило се више од 78 одсто Чилеанаца изашлих на плебисцит, док је скоро 22 одсто било против уставних промена.
Чилеанци су се изјашњавали и о томе ко треба да срочи нови Устав: мешовита Скупштина, коју чине посланици и грађани, или Скупштина грађана од 155 чланова, која је састављена од једнаког броја мушкараца и жена, што значи да ниједан актуелни законописац не може бити укључен у процес писања највишег правног акта државе. У оба случаја предвиђена је и квота за представнике аутохтоних заједница. Када је реч о овом питању, 79 одсто грађана изјаснило се за другу варијанту. Политичке и друштвене групе имају два месеца да номинују кандидате за Уставотворну скупштину, која би требало да буде изабрана у априлу 2021, а о предлогу новог Устава грађани би требало да се изјасне на референдуму, средином 2022. године.
У обраћању нацији, пошто је резултат референдума, иако прелиминиран, био сасвим јасан, председник Чилеа Себастијан Пињера признао је победу онима који су тражили нови Устав, али и упозорио да је овај референдум само почетак дугог процеса.
– Почев од данас, сви морамо сарађивати како би нови Устав био сјајан оквир за јединство, стабилност и будућност – рекао је председник.
Пињера је пристао на одржавање референдума након прошлогодишњих протеста у земљи. Протести су започели у октобру 2019. када је чилеанска влада најавила повећање цене карата у градском превозу за 30 пезоса (око 35 динара). Тада је у сукобима између демонстраната и полиције живот изгубило више од тридесет људи, а неколико хиљада повређено.
Захтеви демонстраната укључивали су и реформе у приватизованим секторима образовања, здравства и пензионог система, што се на крају сублимирало у захтев за промену Устава из доба Пиночеове владавине. Референдум је требало да се одржи у априлу, али због пандемије је одложен за крај октобра.
Устав из 1980. који је још на снази, у начелу је написао Пиночеов саветник Хаиме Гузман, и у њему промовисао неолибералну филозофију Чикаго бојза, групе конзервативних интелектуалаца, који су економију студирали у Сједињеним Америчким Државама и којима је ментор био Милтон Фридман, добитник Нобелове награде за економију 1976. Фридман је, између осталог, заговарао минималну интервенцију државе у економији и приватну контролу јавних услуга, тако да је сада, на пример, и водоснабдевање грађана у рукама приватних компанија. Све у свему, последице оваквог Устава су неадекватно јавно образовање и здравство, високи животни трошкови, мале пензије и презадуженост грађана.
Написан и усвојен током диктатуре, у којој су царовали политичка убиства, тортура и прогон, Устав из 1980. за многе је компромитован од момента када је ступио на снагу.
– Дошли смо до ове фазе, јер је земља у кризи. Није само да је Устав нелегитиман, већ не прати стварност у којој живимо – каже Марија Кристина Ескудеро, политиколог са Универзитета „Чиле“. – Друштвени немири прошле године могли су да се заврше веома лоше, државним ударом или колапсом Владе. Велики је подвиг што смо пронашли институционални начин да решимо овај проблем.
Међутим, они који су били против промене Устава, упозоравали су да би двогодишња процедура могла да постане период неизвесности, да наруши јавни живот и угрози економску стабилност Чилеа.
– Не сме се заборавити да је неолиберални Устав Чилеу донео знатан економски процват и омогућио појаву нове средње класе. Парадокс је у томе што су, у великој мери, управо ти људи сада незадовољни и излазе на улице – каже политиколог Габријел Негрето, професор на Папинском католичком универзитету у Чилеу, бивши саветник у Уједињеним нацијама. – Многи Чилеанци се осећају експлоатисано. Неки раде и по седам дана недељно, али су приметили да заузврат од државе добијају јако мало. Држава, дакле, и демократске владе након Пиночеа, пропустиле су да спроведу далекосежне реформе.
Заговорници новог Устава сада желе да кроз овај правни акт ојачају социјалну улогу државе, зацртају основна права – на рад, здравствену заштиту, образовање, на воду за пиће, као и признање аутохтоних народа.