До пре само две деценије, турске серије су на нашим просторима представљале прави егзотични раритет, док су телевизијским екранима у Србији и широм Балкана неприкосновено господариле латиноамеричке ТВ новеле. Старији читаоци добро се сећају времена када су градске улице биле пусте док су се са усхићењем пратиле судбине јунака из Мексика, Венецуеле и Бразила. А онда се на медијском небу догодио тектонски поремећај какав нико није могао да предвиди. Серија „Хиљаду и једна ноћ” са чувеним ликовима Шехерезаде и Онура широм је отворила врата потпуно новој ери телевизијског забављања. Након ње уследили су мегахитови који су дефинисали читаву једну деценију: „Забрањено воће” (Aşk-ı Memnu), „Истанбулска невеста” (İstanbullu Gelin) и потресна „Црна ружа” (Karagül).
Данас присуствујемо феномену који је преокренуо глобалну ТВ индустрију: турска продукција је у потпуности потиснула некадашње гиганте из Латинске Америке. Турске серије или дизи, како их мештани поносно називају, званично су постале један од најмоћнијих адута турске привреде, стојећи раме уз раме са чувеном авио-индустријом и туризмом. Оне представљају убедљиво најважнији културни извозни производ ове земље, који се данас успешно пласира у више од 150 држава широм света, допирући до невероватних 700 милиона гледалаца на готово свим континентима.
Како је дошло до овог несвакидашњег културолошког и економског преокрета? Одговор се не налази само у драматичним сценаријима, мајсторској режији и лепоти водећих глумаца, већ у читавој визуелној и индустријској империји која је изграђена иза камера. Током посете Истанбулу, имала сам јединствену прилику да обиђем најзначајније филмске палате и историјске локације у овом граду и изблиза посматрам како настаје овај препознатљиви светски продукцијски бренд.
Од османске фабрике обуће до модерне фабрике снова
Индустријски комплекс Бејкоз Кундура (Beykoz Kundura), смештен на самој азијској обали Босфора, је некадашња велика фабрика коже и обуће, саграђена још у османско доба 1810. године, која је деценијама снабдевала царску војску и државни врх. Данас је овај импозантни простор претворен у један од највећих, најмодернијих и најатрактивнијих филмских студија у овом делу света. Шетајући кроз његове аутентичне калдрмисане улице, индустријске објекте од црвене опеке и пажљиво реконструисане градске квартове, лако је препознати кулисе на којима су настајале култне драме које су годинама приковале и гледаоце у Србији за мале екране.
Управо ту су снимане напете сцене уличних окршаја и сложених породичних драма у серији „Јама” (Çukur), потресне и емотивне епизоде серије „Жена” (Kadın), али и чувени кадрови награђиваног мегахита „Бескрајна љубав” (Kara Sevda), прве турске серије у историји која је добила престижну међународну награду International Emmy. Индустријски шарм и аутентична архитектура овог места дају посебну естетску патину сваком снимљеном кадру. Начин на који су старе фабричке зграде преуређене у врхунске звучне међе, монтажне блокове и прилагодљиве сетове показује изузетан професионализам турских филмских радника који парира најстрожим холивудским стандардима.
Текст и фотографије: Сенка Д. Павловић Чотрић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању