Била је то сјајна генерација глумаца „Атељеа 212“. Не-поновљива. Многих више нема, многи су у пензији. И због њих је свако вече храм Талије био испуњен до последњег места, али се увек нашло и неко по-моћно седиште за све који нису има-ли карту… После представе ишло се у „најважнију институцију у позоришту, која се зове бифе“, како је говорио Борислав Михајловић Михиз.Глумац Милан Цаци Михаиловић био је један од „привилегованих“ да учествује у духовитим разговорима својих, нешто старијих колега и то га је инспирисало да почне да скупља анегдоте о глумцима, које је до сада објавио у двема књигама… „Али и о декоратерима, реквизитерима, електричарима, тон мајсторима, шминкерима, билетарима“, ис-правља нас он док наручујемо кафу у познатом београдском кафићу. „Рецимо, када је чувена Павица Гертнер продавала улазнице, није-дан студент, нити војник није остао испред позоришта. Она је 70-их и 80-их година правила публику, која сада са задовољством купује карте и долази у „Атеље.“ Сада је у припреми трећа књига „Успоменар 212“, која би требало да се појави у књижарама почетком јесени, најављује Цаци за „Илустро-вану Политику“. Иначе, књига коју је Наш саговорНик је, како сам каже, имао ту част и привилегију да се после представа дружи са својим, Нешто старијим колегама у бифеу „атељеа 212“, а ти духовити и врцави разговори иНспирисали су га да почНе да скупља аНегдоте о глумцима, које је до сада објавио у двема књигама, а На помолу је и трећа. „бележио сам аНегдоте као да ми је то Неко одозго шапНуо…“, прича цаци за „илустроваНу“Пише јасмиНа вујадиНовић мирковићКра љевство пое зије и хумора ›објавио пре две године под насловом „Трећи чин“, заправо је обележила 60 година „Атељеа 212“.Цаци нам показује неколико њего-вих књига песама за децу, као и хаику поезије. На нашу опаску да је његов несумњив литерарни таленат тражио и друге форме стваралаштва, осим глуме, аутор уз осмех каже: – Када сам био беба, отац ме је у наручју изводио пред капију у једној уличици на Звездари, где су се 50-их година ретко виђали аутомо-били. Једног дана је туда пролазио кочијаш, који је возио шпедитерска кола, зауставио се и рекао мом оцу: „Овај ће да ти буде књижевник“. Моји родитељи су то препричавали као шалу. После толико година, када сам примљен у Удружење књижевника Србије, добио сам чланску карту на којој испод мог имена пише: књи-жевник. Слатко сам се смејао– прича нам док гледамо пожутеле фотогра-фије из давних дана.
Наставак прочитајте у броју 3158.