Др Велимир Абрамовић je српски филозоф, универзитетски професор и истраживач лика и дела Николе Тесле. Дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду (1975), докторирао на Филозофском факултету Универзитета у Скопљу (1985), а пре извесног времена се повукао из професуре и у потпуности посветио проучавању Теслиних проналазака и времена у коме је научник живео. Написао је Монографију о Николи Тесли „Светло које се никад не гаси“, а његови радови који се баве проблемима уметности, филма и телевизије објављени су на енглеском, руском, шпанском и италијанском језику у водећим међународним часописима.
У разговору за „Илустровану Политику“ подсећа на мало познате детаље из живота Милеве Марић Ајнштајн, чију биографију такође истражује, и на три деценије правних спорова и цензуре који су спречавали да јавност добије увид у истину о заједничком животу и научном раду Алберта и Милеве. Живот ове талентоване жене и даље је обавијен велом тајни, а ми смо од нашег саговорника покушали да сазнамо бар део тих мистерија.
Која је највећа тајна о Милеви Марић Ајнштајн?
– Две су велике тајне о Милеви. Прва: практично је она урадила Специјалну теорију релативности (СТР), друга: Алберт и она су имали ванбрачну кћерку Лизерл. Ипак, мислим да је највећа тајна њен допринос Албертовом раду, о чему Милева никада ништа јавно није рекла. Но, ту су бројни савременици који сведоче о њеном доприносу науци, између осталих Аврам Федорович Јофе, руски физичар и члан Академије наука СССР-а. Он је у октобру 1955. после Албертове смрти, објавио чланак посвећен успомени на њега у водећем руском физичком журналу. Ту је написао да су 1905. у „Аналима физике“ објављена Албертова три чланка која су утемељила три основна принципа на којима се физика 20. века развијала. Те 1905. Јофе је радио као асистент код Рендгена који је тада био у уређивачком одбору „Анала физике“, па је читао радове пре објављивања. Јофе пише да је тада видео сва три епохална рада чији је аутор био извесни Ајнштајн-Марић, до тада непознат службеник у Заводу за патенте у Берну. Друга тајна је њихова ћерка Лизерл, која је рођена 1902. као ванбрачно дете. Она је остала у Војводини, и њена судбина је мистерија.
Какав је био њихов однос? Какав је Алберт био према Милеви као заљубљени младић, а какав касније као супруг?
– Он је био од ње психолошки завистан јер Алберт заправо није научни ум. Он је једна уметничка природа и то се види по начину на који он пише и говори. То је све врло лепо, са пуно емоција написано и речено, али једва да има трунке рационалности у неким његовим изјавама. Из њихових писама види се да је између њих била велика љубав. Они су се духовно сродили. Што се каже „бракови се на небу склапају“. Онда је та духовност прешла у емоцију и у практични заједнички живот. Њихов разлаз није био ни емотивни, ни духовни, већ морални. Када је он отпочео љубавну везу са Елзом и када му је слава ударила у главу, Алберт је према Милеви постао врло груб. Наређивао би јој да га не узнемирава, да му тачно у одређено време донесе чај, кафу, јело… Практично, почео је да се понаша према њој као према служавци. Али Милева није пристала на то. Већ следећег дана, пошто је Аустроугарска монархија објавила рат Краљевини Србији, Милева је са децом и у пратњи доброг (заједничког) пријатеља који је дошао по њих, отпутовала у Цирих. Милева је била необична и храбра жена, а Алберт емотивно незрео.
Текст: Марина Булатовић и Љубомир Љуба Ђорђевић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању