Рођена да игра Зору
У ратном епу редитеља Лордана Зафрановића, посвећеном узроцима великог зла, који ће 2. октобра oтворити Фест у Сава Центру, главну женску улогу тумачи плавокоса девојка из Бањалуке која завршава медицинску школу, најбоља је кајакашица Европе и нераздвојна је од млађег брата Немање, чак и испред камере
Милица Станковић ће добити најлепши могући поклон за свој осамнаести рођендан 12. октобра: светску премијеру филма у коме има своју прву главну улогу. И то не било каквог филма, већ последње, тестаментарно дело живе легенде југословенског и хрватског филма Лордана Зафрановића „Златни рез ‘42: дјеца Козаре“. Додуше, премијера ће се одржати десет дана раније у београдском Сава Центру, али – поклону се у зубе не гледа.
До пре неколико година глума је за Милицу била једна од многих ствари које је волела, вежбала или учила, а онда је дошла „Олуја“ Милоша Радуновића, њена прва филмска улога, и све се променило. Уследио је „Златни рез ’42: Дјеца Козаре“ Лордана Зафрановића, у којем игра једну од главних улога, девојчицу Зору.
Пре него што је ушла у филм, Милица је са родитељима и млађим братом Немањом редовно ишла у позориште. Гледали су дечје представе и комедије, и то по неколико пута, јер су имали сезонске карте. Већ са дванаест година почела је да похађа школу глуме при бањалучком позоришту „Јазавац“. Ишла је и на аудиције, па су људи из света филма постепено почели да је упознају. Тако је стигао позив за „Олују“. Занимљиво је да је на аудицију за оба филма ишао и њен брат Немања и да је такође оба пута прошао. У „Дјеци Козаре“ тумачи Зориног брата Мићка.
У „Олуји“ је Милица играла девојчицу Сању која се нашла на раскрсници живота и морала нагло да одрасте и одлучи којим ће путем да крене. На аудицију је, каже Милица, отишла, пре свега, да види како све то изгледа и да се ослободи треме коју је до тада имали пред јавношћу. Милица је „Олују“ снимила са тринаест година и похађала је осми разред основне школе (која у Републици Српској траје девет година).
Леонове вежбе
За „Дјецу Козаре“ прича је била много озбиљнија. Лордан Зафрановић је дуго бирао глумце, а прва аудиција одржана је управо у „Јазавцу“. Само у Бањалуци било је пријављено око 200 девојчица , а потом су аудиције одржаване и у другим градовима региона, све док се избор није свео на ужи круг. Милица је до друге аудиције већ била уверена да су је заборавили.
„Мислила сам да су они већ нашли глумицу и да су заборавили на мене. Прошла је скоро година, а онда су ме одједном позвали да дођем у Београд на аудицију за ужи круг. Мислим да се Лордану допало што сам била опуштена и што нисам ништа очекивала“.
Како би се појавио нови продуцент филма, уследиле би нове аудиције. И тако неколико пута. Милица је увек остајала као најбољи избор, чак и упркос амбицијама појединих старијих овдашњих глумаца да прогурају свој подмладак међу „дјецу Козаре“. Невезано за Милицу, прошао је и Немања, што због физичке сличности са сестром, што због шарма и искуства.
„Мени је драго што је Немања добио улогу, јер је све природније када играм са братом, а посебно што смо и у филму били брат и сестра“.
Милица је морала да усклади снимање филма са обавезама у школи. Много деце је похађало школу глуме при „Јазавцу“ , али је само Милица добила једну од главних улога у филму и то код легендарног југословенског редитеља. Зато су и наставници имали разумевања за њена одсуства са часова. За тамошњи школски живот то је било нешто ново.
„Захвална сам свима. Није било никога ко ме није подржао или ми честитао на прилици коју сам добила“. Уз разумевање професора и наставника завршавала је осми разред, а затим уписала средњу медицинску школу, смер физиотерапеут. Спорт је, међутим, морала потпуно да стави на паузу када су почеле озбиљне припреме за „Дјецу Козаре“.
За улогу девојчице Зоре припремала се и пре самог снимања, пре свега како би разумела тему филма и време у коме се прича дешава. Много јој је, међутим, помогао хрватски глумац Леон Лучев, који је долазио на пробе, радио са њом на сценарију и изговору и уводио је у своје глумачке вежбе. Исте вежбе радио је и са Вуком Трнавцем, који је Милици био партнер у неким сценама филма.
„Те вежбе само Леон разуме. Мени су тада изгледале чудно и смешно, али стварно су ми помогле. Тражио је мој кључ за глуму, како је говорио, и схватио да је у мом случају тај кључ физичка активност пред снимање“.
Милица је током снимања имала велику подршку и других искусних глумаца. „Увек су били ту Аница Добра, Мики Манојловић, Павле Менсур… Са Аницом сам доста причала. Када бих снимила сцену, разговарале бисмо о томе шта је било добро, а шта би требало другачије“. Милица је имала највише снимајућих дана од свих глумаца – чак 58 од укупно шездесет. Зато готово да нема глумца из филма са којим није имала заједничку сцену.
Шишање на нулу
Током четири месеца снимања, њена породица живела је у Србији. Други глумци су долазили и одлазили, а Станковићи су остајали. Миличин отац Никола је директор кајак-кану клуба у којем Милица и Немања тренирају, док њихова мајка Снежана ради у „Телекому Републике Српске“. Родитељи су, како каже, имали и један услов да њихова деца прихвате рад на филму: да током снимања сви четворо буду заједно. Никола је свој део обавеза у кајак-клубу препустио колеги, а Снежани је предузеће дало одсуство, посебно због тога што је и „Телеком“ један од продуцената те важне историјске и националне теме за народ Републике Српске.
„Да нисмо сво четворо увек били заједно, не знам како бих издржала све то“, признаје наша саговорница. А „то“ су услови рада који заиста нису били лаки. Врућине, суперћелијске олује, поплаве, ројеви комараца (толики да се људи нису видели док се не упале рефлектори)… Била је ту и једна кожна инфекција због које јој је лекар саветовао да нема физичке активности, да не иде на врућину и да се не зноји много. „А баш сутрадан сам прекршила све три забране“, смеје се нова нада српског филма.
Снимало се у Вршцу, Јагодини, Белој Цркви, Делиблатској пешчари, Зрењанину, Београду… Ништа јој, каже, није било посебно тешко:„У свему сам нашла неку занимљивост, игру, забаву“. Такав доживљај не би имала да није спортски тип од најранијег детињства. Тренирала је „све могуће спортове“, како сама каже:
-Прво гимнастику и пливање, са четири године, касније сам прешла на кајак, па фудбал и друге класичне спортове. На крају сам се посветила кајаку, који сам паузирала због овог снимања. Није било лако да се вратим том спорту, али сам, ево, после три године успела да постанем европска шампионка у јуниорском узрасту, а у сениорском сам шеста. Од ове године сам и чланица репрезентације Србије. Трчим маратоне и полумаратоне, трке са препрекама и баш сам активна. Немања се исто бави свим тим спортовима, и ту смо нераздвојни.
Један од најупечатљивијих тренутака током снимања било је Миличино шишање на нулу.
-На првој аудицији ме је Лордан питао да ли бих се због филма ошишала на ћелаво. Из топа сам рекла: да. Имала сам тада четрнаест година и баш приватно размишљала како бих изгледала са кратком косом, јер сам одувек имала дугу.
Ожиљак и чуперак
Шишање је обављено у једној просторији, а када је изашла, дочекала ју је потпуно неочекивана реакција.
-Сви који су били у том шатору, моји родитељи, продуцент Жељко Јоксимовић, екипа филма… сви плачу од туге, грле ме, пружају ми руке, а мени све смешно, не знам зашто плачу.
Можда и зато што су неке од сцена са Зором обријане главе међу најемотивнијим у филму. Шишање је, због саме радње, обављено у три наврата. Прво јој је коса скраћена, други пут је остао мали чуперак, а тек у трећем шишању и он је нестао. Међутим, догодило се да је после другог шишања снимање прекинуто на две ндеље због олуја и обилних киша. Са тим чуперком на обријаној глави је Милица већ сутрадан ишла на прославу мале матуре.
-Многи су ми рекли да сам тек када су ме ошишали стварно почела да глумим – каже Милица. – Мени се, међутим, чини да су ми више костим и шминка помогли да се потпуно пребацим у старију или млађу Зору, пошто се филм дешава током целог рата који траје четири године. На почетку је Зора девојчица, а на крају девојка. Дешавало се да сам у истом дану морала да играм обе.
Шишање је, иначе, и један од преломних тренутака у самом филму, када, како каже Милица, „све крене низбрдо“. Њена Зора је девојчица у логору која почиње да се претвара да је дечак како би избегла силовање и друге опасности којима су биле изложене логорашице. Зора је емотивна и трагична јунакиња која покушава да поново окупи своју породицу. Мајка и два брата налазе се по различитим логорима и старатељствима, а она пред крај рата покушава да их пронађе и врати кући.
Постоји и једна готово невероватна случајност везана за њен изглед у филму. Милица има ожиљак на глави који је зарадила као дете, када се купала у базену. Није хтела да јој ушивају рану и ожиљак је остао. А у сценарију је било предвиђено да је током шишања посеку и да јој остане ожиљак – управо на том месту. „Невероватно је“, додаје млада глумица. „Много чудних случајности је било у вези мене и овог филма. Тако, Лордан гледа снимање неке сцене и размишља да нешто промени, а баш то о чему он размишља ја урадим, као да му читам мисли. И Лордан је то признао. Чак је рекао да је оволико дуго филм био у припреми зато што је чекао да се ја родим и стасам за улогу“!
Лордан је Академија
Када је први пут гледала завршени филм, најемотивније су јој биле сцене са братом. „Све сцене са Немањом су ми премотивне. Сцена у којој налазим брата је таква да сви плачу када је гледају, макар је видели и педесет пута до тада“.
О значају филма још не говори као да га није потпуно свесна. „Постајем свеснија, али не сасвим. Лордан ми говори о томе и сада разумем и све више ишчекујем“.
За Зафрановића је, каже, знала и пре него што су почели да раде заједно. Њен деда га веома воли и много јој је причао о њему и његовим филмовима, мада их она још није гледала. „Али га много поштујем и без тога. Постали смо прави пријатељи.“
После „Дјеце Козаре“ више не иде редовно на аудиције. У Бањалуци је већ препознају, поједини редитељи јој се јављају, а има и понуде за два филма. Играла је и у серији „Бранилац“, у једној епизоди, а требало је да се појави и поново, али је то спречила фиксна протеза коју је имала и ускоро треба да је скине. Позориште је, признаје, у међувремену мало запоставила. Повремено би ускочила у неку представу, а после четири године престала је и да иде у школу глуме. Последња представа била јој је „Лајање на звезде“.
Када је морала да бира приоритете, изабрала је спорт. Будућност још није сасвим одредила. „Завршавам медицинску школу и за сада ми се чини да бих волела да упишем Медицински факултет у Бањалуци, физиотерапију. Тај посао не може без факултета. А за филм… оно што сам прошла са Лорданом, то је као једна мала Филмска академија. Али, ко зна, можда се све то промени док не завршим средњу школу“.
А ту је и Немања, њен брат, са којим дели и спорт и глуму. „Талентован је, енергичан, паметан, али се мало више двоуми и потребан му је само мали подстрек да уради најбоље сваки задатак“, каже његова старија сестра. “Сада завршава основну школу. Он је чак активнији у глуми, нема филма и серије у Републици Српској у које није укључен. Свакога осваја харизмом и шармом“.
Антрфиле
Лордан Зафрановић:
Милица је кичма филма
Лордан Зафрановић (82), један од најпрепознатљивијих аутора југословенског филма, режијом се бави више од шест деценија. Као студент прашке филмске академије припада генерацији аутора која је снажно обележила југословенску кинематографију, а својим играним и документарним филмовима деценијама се враћа темама рата, насиља и људског зла. Његова „Окупација у 26 слика“ приказана је у главном програму Канског фестивала, док су „Пад Италије“ и „Вечерња звона“ заокружили његову чувену ратну трилогију после коју заокружује телевизијски документарац „Крв и пепео Јасеновца“. У „Златном резу ’42: Дјеца Козаре“ Зафрановић је Милици Станковић поверио једну од кључних улога – Зору, девојчицу која носи велики део приче и кроз чију судбину филм говори о страдању српског народа Козаре, усташком логору смрти Јасеновцу и последицама рата.
Дуго су трајале аудиције за улогу Зоре. Шта је на крају пресудило да изаберете Милицу Станковић?
– Дошли смо до закључка да би Милица била идеална, најпре по изгледу. Деловаала ми је као млада Ким Бејсингер, а то се сада и обистинило. Она већ поприма особине филмске звезде, иако јој је сада спорт важнији од глуме. Било би добро да настави школовање на некој академији, јер тако лепих жена на филму има мало у Европи. Ако би била под менторством неког доброг професора глуме, могла би да постане врхунска глумица. Разговарао сам са њом, као и са сваким другим глумцем, пре почетка снимања, да видим од каквог је материјала направљена, да је мало очистим од неких ствари, као и друге глумце, посебно оне који много играју па дођу са огромном количином смећа од других редитеља, из театра, филмова, школе… Она је, међутим, била свежа и није било таквих проблема. Исто је било и са њеним братом Немањом. Када почне снимање, онда смо сви једна велика фамилија, одвојена од света. Сви су знали да се ради о важној теми, на коју се чекало осамдесет година. Имали су велико поверење у мене, обоје су у мене гледали као у свог оца, а ја у њих као у своју децу. Било је добро радити са њима у тако тешким условима снимања.
Како сте Милици објаснили улогу и контекст рата у којем се прича филма дешава?
– Знала је она доста о томе и раније, јер је из Бањалуке. Народ око планине Козаре највише је страдао и тамо су људи осетљивији на ову тему него у Београду. Милица је и зато била одговорна према свом задатку. Она је кичма филма. Филм је четворосатни еп о злу, почиње и завршава се са њом. После мучног пута кроз усташки логор Јасеновац и одгајалиште у Јастребарском, она поново долази до свог дома и тамо пали огњиште. Наравно, велики простор имају и зликовци, усташе, јер се први пут о њима говори изнутра: испитује се одакле то зло долази, како се остварује и како убице завршавају. Има десетак ликова који су такође у већем делу филма, али Миличина Зора их све повезује.
Није било много филмова у којима је дете главни протагониста у сукобу са таквим историјским злом, поготово када је прича заснована на стварним догађајима?
– Филм је другачији од онога што многи очекују од приче о Јасеновцу. Он испитује зло данас у Европи, на подлози Јасеновца. Јер, чему би служио историјски филм уколико нема однос према времену у којем живимо? Обичан човек који никада није нанео зло питаће се да ли је то зло скривено и у њему? Можда ћете се током пројекције питати да ли особа која седи поред вас може у неком тренутку да постане оличење зла, попут обичних људи који су обукли усташке униформе и постали убице и крволоци? То је савремени филм, убојит за Европу у којој је било могуће да се такво масовно зло догоди. Из Берлина се ширило у друге крајеве и добијало своје застрашујуће варијације. У филму постоји сцена у којој се каже да би Немци у логору притисли једно дугме и пола затвореника би отишло у гасну комору. У Хрватској се све радило ручно. Ми смо и даље периферија Европе, на ветрометини, са истим проблемима. Опасност да се то понови је голема. Сви се наоружавају и као да се ратови деведесетих нису завршили. Бојим се да ће се наставити чим некоме то буде у интересу. То је тема филма.
Антрфиле 2
О чему се ради
„Златни рез ’42: Дјеца Козаре“ Лордана Зафрановића враћа нас у лето 1942. године и страдање народа Козаре, пратећи троје деце – Зору и њену млађу браћу Мићка и Гојка – који са мајком беже пред усташким снагама, али убрзо доспевају у систем логора и бивају раздвојени. Кроз њихову судбину и испреплетене приче жртава и починилаца, филм не говори само о историјском злочину, већ настоји да испита анатомију зла: како обични људи постају његови извршиоци, где нестаје саосећање и може ли се зло поновити. Главне улоге, поред Милице Станковић, тумаче и Леон Лучев, Рене Биторајац, Милан Марић, Алексеј Бјелогрлић, Миливој Беадер, Вук Трнавац, Аница Добра, Ирфан Менсур, Катарина Радибојевић, а уз њих су и Душанка Глид Стојановић, Павле Менсур, Миодраг Драгичевић, Горица Поповић, Бојан Навојец, Ивица Клеменц Предраг Мики Манојловић…
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: Слободан Иветић