Моја афричка авантура
Па да кренем. Мој фокус после дванаест година, од када сам у пензији, био је на Јужној Америци и Азији где сам се увек осећала безбедно и срећно. Али, дошла је на ред и Африка – с обзиром да сам са Европом комплетно завршила – за коју сам стално налазила разлоге да не кренем. Пре 15-20 година посетила сам популарне туристичке земље Северне Африке. За оне мање сигурне и безбедне, али и много атрактивније, одлучила сам се сада. План, иако је код светских путника увек план – да нема плана, био је баш велики залогај.
Седам земаља: Јужноафричка република, Боцвана, Зимбабве, Замбија, Ангола, Намибија и Есватини. На крају сам посетила шест, силом прилика или неприлика. И Мозамбик је игром случаја добио своје место.
Са аплицирањем за визе, што је ноћна мора већине путника, а моја посебно јер сам озбиљно ушла у зону земаља које су врло захтевне и имају изузетно сложене услове за добијање визе. Све то може да траје и до три месеца за само једну државу, што не значи да ћете визу и добити, углавном због резервације смештаја. Наиме, Букинг врло брзо скида новац са рачуна, па већина путника по неколико дана након аплицирања отказује смештај јер се време за одговор развуче, што значи да ће вам новац пропасти, те се може десити док се ваша апликација за визу разматра, да немате обезбеђен смештај.
Тако сам визу за Анголу добила два дана по одласку на пут. Пошто се она физички лепи на страницу пасоша, то је за мене значило – пропала ствар. За Намибију још увек нисам добила одговор, а и да га данас добијем ништа ми не би вредело јер ми је време исцурело и ја се полако спуштам ка Јоханезбургу одакле је мој повратак за Београд. Тај повратак је могућ искључиво преко Боцване, копненим путем, пошто су у Африци авио карте између земаља апсурдно скупе, а та виза је још увек била у процесу.
У Јоханезбургу је и почело ово путовање које, како време одмиче постаје све лепше и опуштеније и премошћавање непремостивих околности постаје ми драже, а и опасне ситуације не чине се више тако опасне. Увек инстиктивно бирам смештај иако је смешно говорити о инстикту када су Букинг, Хостел ворлд или Агода у питању. Већ када сам одабрала смештај у улици Фокс стрит Јоханезбургу консултовала сам једну нашу девојку која је рођена и преко 20 година живела у том граду, шта мисли о том кварту. Рекла ми је да је то прилично безбедна улица до 17-17.30 часова, али бочне улице, као и север и југ тог дела града, уопште не препоручује да посећујем ни у које доба дана.
Иначе, за превоз туристи искључиво користе Убер, у 95 одсто случајева, а такси је заступљен са једва 5 одсто. Јавни превоз, пешачење или шетња због разгледање града као могућност не постоје јер је небезбедно. Препорука да се не гледа много лево-десно и горе-доле је апсолутно исправна. Својим очима сам гледала са терасе хостела како петорица мушкараца обарају једног туристу на земљу и узимају му све – ранац, новчаник, телефон… у сред дана. У другој ситуацији коју сам видела, два мушкарца су пришла туристи који је имао само наочаре за сунце, обарају га и краду му новчаник са картицама и телефон.
Тест и фотографије Стела Зарић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању