„Имао сам девет месеци када сам у Кучеву остао без мајке. Тата, моја сестра Љиљана и ја остали смо са татиним родитељима да се боримо кроз живот. После пет година од смрти моје мајке (Госпаве) тата се оженио са учитељицом Јеленом. Тај брак је донео још једно дете. Добио сам брата Војислава….“
Разговарамо у Ђорђевом стану окружени породичном атмосфером. Док у кухињи његова друга супруга, Рускиња Ели, спрема вечеру за две мале ћерчице, Ђорђе је у радној соби и прелистава пошту.
Ево, видиш, свакодневно ти је овако. Добијем око сто писама да и не стигнем на свако да одговорим. Има их из читаве земље. Из иностранства – највише их је из Совјетског Савеза.
Док читамо писма поборника песме коју лансира наш добро познати домаћин, Ђорђе почиње причу како је постао певач. Пружио ми је слику на којој га видимо у друштву представника његовог клуба „Ђокиста“ са транспарентом: „Ђорђе део нас“. Зато смо тако и назвали овај фељтон.
„Почео сам да певам у Кучеву и Пожаревцу са својим друговима из школе. У културно-уметничком друштву био сам члан драмске секције. Јавно сам пропевао сасвим случајно. Било је то после драмске представе „Једна од многих“ коју сам ја написао и играо. Приређена је била и свечананост на којој се играло. Мој друг хармоникаш, кога смо звали Нале Грк позвао ме је да певам. Имао сам трему. Шта сам могао. Прво што ми је пало на памет биле су далматинске песме и неколико шпанских из филма „Андалузијске ноћи“. Иначе, певао сам соло партије у школским хоровима Кучева и Пожаревца. Подучавао ме је професор Шепић.“
Био сам носач на железничкој станици
„Поједине хорске – соло партије писане за сопране дате су мојим друговима Кићи, Белом и мени. Наводно због тога што смо најбоље певали. Међутим, то је било „високо певање“ па није било ни мало лако да се „донесе“ оно што је тражио професор Шепић. Мутирање је убрзо прошло и сопранских партија сам се ослободио.
Школу сам завршио са одличним успехом и пут ме је даље водио у Београд. Тата је желео да му син постане све, осим глумац. У Београд сам дошао 1951. године и уписао се на Фармацеутски факултет. Међутим, ти дани су били тешки. Требало је школовати моју сестру, брата и мене а тата Светомир није имао толико прихода. Зато сам почео да радим. Запослио сам се у „Просвети“ у одељењу где се уништавају старе књиге за прераду. Од јутра до мрака сам цепао књиге. После недељу дана рада руке су ми биле у жуљевима. Моје колеге на факултету нису знале шта радим. Нисам желео да им кажем. Јер, док су они после вежби и учења одлазили на забаву ја сам сваки слободан тренутак, морао да радим да би зарадио за школовање. Није ме срамота да признам да је било дана када сам са железничке станице преносио ствари, непознатим људима. И тo је био извор мојих прихода.
После неколико месеци неки познаници су ме одвели на снимање филма „Сви на море“. Био сам статиста. То је био ванредан приход! Касније, статирао сам и у филмовима „Аникина времена“, „Песма са Кумбаре“ и у Југословенском драмском позоришту у представи „Краљ Лир“. Био сам паж чика Миливоју Живановићу. Свака та представа је за мене била премијера, са његовим сузама, плакао сам и ја.“
Причу Ђорђа Марјановића прекинула је његова старија ћерка Наташа. Пришла му је да га пољуби пре спавања. Молила је да јој отпева успаванку.
„Мени то представља уживање и задовољство, јер ја ту нежност, сасвим разумљиво, нисам имао у свом детињству.“ После неколико минута Наташа је била у кревету и из собе се чула песма успаванке. Тих неколико минута Ђорђа је заменила његова супруга Ели.
„Такви тренуци су врло ретки у нашој кући. Ђорђе је често на путу. Турнеје по Југославији и иностранству смењују се. Мени је празно када њега нема. Ђорђе је стално у неком покрету. То је сасвим разумљиво јер, поред концерата и гостовања ту су и снимања за радио, телевизију и продукцију грамофонских плоча“, објашњава нам Ели.
Ђорђе је прекинуо искрену причу своје сурпуге и наставио:
„Е, сада да кажем како су ме одбили на првој аудицији. То је било у Београдској оперети. Ни у хор нису хтели да ме приме! То ме није обесхрабрило. Пријавио сам се на аудицију певача коју је организовало Удружење џез музичара. Од 128 пријављених ушао сам у ужи избор десеторице. Чак је био заказан јавни концерт на Коларчевом универзитету – 17. фебруара 1954. године. За тај јавни наступ пробао сам са Душком Видаком, познатим београдским композитором и спикером, у његовом стану. И успео сам. Постао сам члан Удружења џез музичара. Певао сам са оркестрима „Комбо“ и „Динамо“ на игранкама у дому културе „Црвена Звезда“, студентским мензама…“
Да ли се сећаш које су прве песме с којима си се представио публици?
„Како да не. То су биле „Госпођо, будите добри“ (Гершвина), „Без тебе“ и „Једна ноћ на Кострени“ (М.Кинел), популарна песма из филма „Разбојници“, затим „Румба Ана“ и друге“
Порука младима
„Ти дани, први у мојој тада, незваничној певачкој каријери били су тешки. Извор прихода за моје школовање није било више предузеће „Просвета“ већ обилазак периферије Београда као инкасант Радио Београда. Можеш мислити како је изгледао један радни дан. Рано ујуру обиђеш педесет или шездесет станова затим одлазиш на предавање на факултет, онда нешто ставиш у уста, после тога, поново обиђеш још двадесетак станова, затим учиш и понеки пут увече, певаш. То нећу никада заборавити. Када се и данас тога сетим личи ми на сан. Међутим, све сам то доживео, осетио и драго ми је што сам нешто постигао. Драго ми је што ме, приликом проласка улицама Београда, Љубљане, Загреба или било ког другог места у земљи или иностранству људи поздрављају. Мислим да ме разумеш. Хоћу да кажем, и да поручим свим младима и онима који имају десет и онима који имају преко двадесет година да само исцрпни и упорни рад, и што је најважније воља може да донесе задовољење и успех. Да донесе крајњи циљ. Мени је донело успех и афирмацију.“
Ове последње реченице Ђорђе је изговарао искрено, топло, од срца. Ништа није скривао. Осећало се као да жели сваком младом човеку да каже да живот није ни мало лак и да поред, како он каже, црних тренутака има много више белог у свему томе што се сукобљава са човеком.
Пише Драгутин Грегорић