На функцију на којој је сада, Наталија Тривић је именована 2018, након што је само две године раније одлучила да се политички ангажује. Њена претходна каријера била је везана за новинарство, медије, и културу, где је, следећи гесло – задатак, рок, извршење – постепено, али сигурно, напредовала до места директора програма Телевизије Републике Српске, истовремено се и усавршавала и стекла звање доктора наука на београдском Факултету драмских уметности. У разговору за наш магазин говори о свом детињству, одрастању у ратом захваћеној Бањалуци, о фолклору коме је посветила 15 година, о „Дукатфесту“, који је покренула и водила читаву деценију, о својој породици, пријатељима и колегама, као и о свему ономе што је реализовала руководећи ресором просвете и културе.
Рођени сте у Бањалуци. Какво детињство сте имали с обзиром на ратна збивања која су се дешавала у том периоду?
– Рођена сам Бањалучанка, у породици просветних радника. У том духу сам, заједно са сестрама Јованом и Иреном, и одгајана. И упркос ратним дешавањима, детињство ми је било у потпуности испуњено. Више смо тада, чини ми се, међу вршњацима ценили заједништво, другарство, такмичарски дух кроз дивно дружење и младалачке догодовштине, него што то данас чине млађе генерације. Тада смо били задовољни што смо на окупу, свирамо, певамо, забављамо се… Мале ствари су нас чиниле срећним. Иако нам је у ратном вихору недостајало много ствари које смо као деца желели, у ствари смо имали све.
Шта вас је као младу девојку највише интересовало? Музика, филм, ТВ, спорт, фолклор? Учили сте да свирате флауту…
– Мој отац Ненад је био професор музике, а и мајка Сњежана, учитељица, била је друштвено активна. Они су сестре и мене увек одгајали у духу уметности и друштвене отворености те сам у предшколском добу уписала класични балет, а почетком основне школе са старијом сестром Иреном сам кренула на фолклор у КУД „Васо Пелагић“ и ту се задржала наредних 15 година. Тата нас је научио да свирамо флауту и виолину, али нам је плес, односно народна игра, ипак, била опредељење. Волела сам покрет и динамику, и то ми је у уметничком ансамблу у потпуности одговарало.
Да ли сте, као дугогодишњи члан фолклорне секције КУД „Васо Пелагић“ путовали са њима, или је то због рата било онемогућено?
– Када сам стасала у најбољи ансамбл, управо је почео грађански рат у Босни и Херцеговини. Турнеје, ако их уопште тако могу назвати, одвијале су се широм подручја Републике Српске, где нам је публика најчешће била војска. Ипак, путовали смо и у Србију. Сећам се да смо посетили Вршац, Чачак и Београд. Тада је сам тај пут кроз коридор трајао и по 10 сати до Београда, али то нам уз песму и дружење у аутобусу, никакав проблем није било. А посебно када из окружења у којем по месец дана нема струје, дођете у Београд, па вам се чини као да сте на другој планети. Кроз те године успоставила сам многа пријатељстава која у мени и данас буде лепе успомене. После рата, уследила су путовања у Европу тако да сам у периоду ране младости доста пропутовала са својим пријатељима.
Да ли је љубав према фолклору довела до тога да постанете пројект менаџер и касније директор међународног фестивала „Дукатфест“?
– Да, јесте. Одувек сам волела рад са људима, у великим тимовима. А посебно када је реч о међународној сарадњи у области културе. „Дукатфест“ је трајао 10 година и у свакој од њих је окупљао ансамбле са свих континената света. Била сам прва која је кроз фестивал, окупљајући сваке године по 400 учесника, Републици Српској приближила традицију и игру народа: Мексика, Монголије, Египта, Костарике, Русије, Индонезије, Индије, Филипина, Аргентине… и готово свих европских земаља. С друге стране, било ми је важно да пренесем поруку у свет да постоји Република Српска, у којој живе дивни људи и још бољи домаћини.
Фестивал је престао са радом на свом врхунцу 2017. Зашто се то десило?
– „Дукатфест“ је од оснивања до посљедње, десете године одржавања, био у својој узлазној путањи. Као директор Фестивала у последње две-три године сам, заједно са продукцијским тимом, уз тешке напоре успевала да обезбедим финансирање које је захтевала једна престижна манифестација. „Дукатфест“ је био у организацији удружења грађана које се финансирало делом од републичког и градског гранта предвиђеног за област културе, а делом донацијама невладиног сектора и спонзора. Схватила сам да не желим да квалитет фестивала пада, а ако нема подршке која би га држала на том нивоу, онда је најбоље да престане са одржавањем у самом врхунцу, да га сви памте по томе. Свака даља импровизација била би губитак уложене енергије, труда и постигнућа. „Дукатфест“ је био моја љубав коју сам морала напустити. Али, с друге стране, такво искуство ме је професионално изградило у области културе и продукције.
Имате супруга и два одрасла сина, колико вам породица значи и помаже за успех у каријери?
– Породица је најважнија подршка, али и уточиште од спољњег света. Од супруга Предрага сам одувек имала подршку за све што радим и са њим одгајам синове Филипа и Павла. Сви заједно чинимо тим који о свему разговара, решава проблеме, радује се и дели успехе. Посвећеност и међусобна искреност нас чини снажнијима да одговоримо свим изазовима времена и окружења које заједнички живимо и проживљавамо.
У Бањалуци сте завршили средњу школу и факултет, а у Београду сте докторирали на Факултету драмских уметности (ФДУ) на тему медија. Којим специфичним темама сте се бавили у докторату?
– У медијској, или боље рећи телевизијској делатности сам провела 17 година, и паралелно с тим сам се и школовала. Након журналистике коју сам завршила на Филозофском факултету Универзитета у Бањалуци, магистарске студије сам наставила на ФДУ у Београду, на Одсеку за телевизијску и филмску продукцију, а потом сам, на истом факултету, докторирала на Одсеку менаџмент културе и медија. Тема којом сам се бавила у докторату односила се на научно истраживање дискурса нових медија у политичким комуникацијама. С обзиром на то да се у претходних петнаестак година фокус медијске комуникације све више ослања на интернет (друштвене мреже, портали) истраживала сам колико таква комуникација у изборним кампањама може да утиче на резултате политичких субјеката. Увек сам хтела да се бавим актуелним стварима, истражујући шта је оно што карактерише медијску комуникацију данашњице.
Велики део каријере посветили сте телевизијском послу, од водитељке, новинарке и уреднице на бањалучкој Бел телевизији, преко телевизије БХТ1, стигли сте на место главног уредника, касније и директора програма Телевизије Републике Српске. Колико вам значи рад и искуство у овој области?
– Мени је рад на телевизији био професионално опредељење. Искуство и вештине које сам ту стекла, незамењиви су у мом професионалном развоју. Степеницу по степеницу сам, уз велика одрицања и посвећеност, напредовала постављајући пред себе изазове које сам постизала. Тимски рад, целодневно радно време, комуникација са великим бројем људи, стварање телевизијских производа, формата, пројеката је нешто што ме је изградило у личност са знањем, вештинама и способностима које примењујем и у пословима којима се данас бавим.
Како сте се сналазили на челу великог и важног колектива какав је РТРС где сте имали око 180 запослених? Људи често не знају колики је то посао, колико је стреса у њему и колико времена одузима?
– Често када разговарам са бившим колегама са телевизије кажем им да не постоји стреснији посао од медија, али и да нас то чини јачим, јер смо научили на исцрпљујући рад уз поштовање задатих рокова. На телевизији је све у секундама. Уколико нисте спремни, нико вас неће чекати. Фабриковани сте на рокове. Такав приступ генерално имам у животу и у послу. Не само према другима, већ првенствено према себи. Задатак, рок, извршење.
Када сте почели да се бавите политиком?
– Било је то 2016. године, када је основана нова политичка организација Уједињена Српска. Сматрала сам, а и данас сматрам, да уколико желите нешто да мењате набоље, морате се укључити у политички активизам. То ми је био нови изазов. Желела сам да, заједно са истомишљеницима, квалитетним људима који се претходно нису бавили политиком, стварамо нове програме за развој Републике Српске. Да се бавимо конкретним активностима и решењима која ће унапредити живот њених грађана. Хтела сам да стварамо услове за бољи живот младих генерација Републике Српске, за будућност наше деце.
Од 2016. до 2018. били сте начелник Одељења за Културу, туризам и социјалну заштиту, а од 2018. сте Министар просвете и културе у Влади РС. Колика је одговорност на Вама?
– На локалним изборима 2016, а потом и на општим изборима 2018, грађани су ме изабрали на листи Уједињене Српске да их представљам на градском (Бањалука), односно републичком нивоу. И хвала им на томе што препознају моја залагања у општедруштвеном контексту. Именовања за начелника Одељења за културу, туризам и социјалну политику, а касније и за министра просвете и културе, донела су ми истовремено изазов и одговорност. Изазов је био решавање озбиљних питања која се односе на развој образовања у Републици Српској, а за одговорност је довољно поменути ванредну ситуацију у време пандемије, где сам морала доносити одлуке о онлајн настави, успоставити за пет дана функционисање наставе на даљину, у коју је укључено 17 хиљада запослених и 120.000 ученика, реализовати наставу у школама у контролисаним условима и мерама, али са – за мене највећим резултатом – сачували смо здравље наших наставника и ученика! Ни у једној школи нисмо имали ширења вируса корона. С друге стране, тај период смо искористили да донесемо боље законе, да унапредимо и осавременимо процесе наставе у школама, усавршавамо наше наставнике, награђујемо их за изузетне резултате… Одговорност је велика, али је још већа сатисфакција у оствареним циљевима и резултатима.
Успели сте да добијете знатно већи буџет за просвету и културу, те да реновирате велики број школа и установа. Шта бисте истакли као најзначајније?
– Упркос отежавајућој ситуацији коју је узроковала пандемија, заједно са сарадницима, направили смо значајне искораке како у области предшколског, основног и средњег васпитања и образовања, тако и у области културе. Повећали смо обухват деце предшколским васпитањем и образовањем градећи нове објекте, али и уступајући просторе школа за вртиће који нису постојали у мањим општинама, односно руралним срединама. Спроводимо бесплатан програм пред полазак у школу за ону децу која нису никада била у вртићу, обезбедили смо бесплатне вртиће за децу са сметњама у развоју и децу без родитељског старања. Завршили смо дигитализацију у основним школама и наставили са средњим, градимо нове школе и проширујемо капацитете постојећих, унапредили смо наставне планове и програме у основним и средњим стручним школама, искорачили смо у дуалном образовању, усавршавамо просветне раднике и награђујемо их за постигнуте изузетне резултате. Стварамо нову школу за ново доба. У области културе, у претходне три године, основали смо: Филхармонију Републике Српске, Центар за развој и унапређење кинематографије, увели смо статусе самосталних уметника и стручњака у култури, издвојили смо веће буџете за програме из области културе, откупе књижевних дела, али и откупе слика. Реконструишемо Музеј савремене уметности Републике Српске, проширили смо капацитете Народне и Универзитетске библиотеке РС, а у Хашанима смо обновили кућу Бранка Ћопића. Спроводимо кампању „Читајмо заједно“, интензивно сарађујемо са институцијама и установама образовања и културе Републике Србије.
Пише Владимир Ђурић