Изврстан и потресан кипарски филм “Мајка чаробница” инспирисан грчким хорор фолклором и истинитом трагедијом једне неутешне америчке жене био је неочекивани бисер Медитеранског филмског фестивал на Малти. Са аутором тог остварења и његовом главном глумицом Маргаритом Закаријом разговарали смо након пројекције
На Медитеранском филмском фестивалу на Малти, где се овога лета окупио велики број аутора из различитих земаља, кипарски редитељ Минос Папас био је један од оних аутора са којима разговор лако потече и далеко изван граница самог филма. У црној мајици са ликом култне британске рок групе “Баухаус”, уз неизбежан осмех и главну глумицу Маргариту Закарију поред себе, Папас је деловао много више као музичар или сликар него као редитељ једног од најмрачнијих филмова приказаних на овогодишњем Медитеранском филмском фестивалу на Малти. Уједно и – најбољих.
Насмејан, непосредан и отворен, на фестивал је стигао у друштву главне глумице Маргарите Закарију, чија је улога у филму привукла готово подједнаку пажњу као и само остварење. Док су се после пројекције могле чути похвале на рачун Папасове режије, упечатљиве атмосфере и начина на који спаја фолклор са психолошком драмом, многи су управо Маргаретину улогу издвајали као највећу вредност филма.
Разлог за такве реакције није тешко разумети. Папасов нови филм “Мајка чаробница”, са поднасловом “Додекамерон: дванаест дана Божића”, није класичан хорор, нити историјска драма, већ необична мешавина оба жанра, са снажним емотивним упориштем. Радња је смештена на Кипар крајем 19. века, у прве године британске колонијалне управе над острвом. У средишту приче налази се сликарка Елени, која после трагичне смрти своје деце покушава да пронађе излаз из бола кроз уметност и древне обреде засноване на народним веровањима.
Елени, сликарка школована у Француској, са своје троје деце лута кипарским селима, сакупљајући пољско цвеће од којег прави природне пигменте за своје слике, док пева успаванку посвећену Светој Марини – молитву једне мајке за повратак детета. Међурим, догађа се трагедија: њена деца залутају у рушевине древне капеле и погину када се на њих обруши камени зид. Мештани скрхану Елени проглашавају уклетом, а она се потпуно повлачи из света.
Спаљује своје слике и закопава дечје играчке, покушавајући да сахрани и сопствену бол. Њену самоћу прекида Михалакис, осетљиви дечак који трпи злостављање насилног оца и који постаје опчињен њеним сликарством. Иако у почетку оклева, Елени га уводи у забрањени ритуал заснован на древном фолклору, верујући да стваралаштво може да врати њену децу у живот. Међутим, уместо утехе, отвара врата свету каликанџара – злокобних бића из грчког и кипарског фолклора за која се верује да током дванаест дана између Божића и Богојављења излазе међу људе.
Чување изгубљеног
Иако у филму има натприродних елемената, они нису сами себи сврха. Хорор је за Папаса начин да говори о жалости, трауми, кривици и покушају човека да објасни оно што разум не може. Због тога је “Мајка чаробница” много више прича о губитку него о чудовиштима. Митологија служи као оквир за интимну драму жене која одбија да прихвати смрт своје деце, док уметност постаје последњи покушај да сачува оно што је заувек изгубљено.
Такав приступ није изненађење за познаваоце Папасовог досадашњег рада. Овај редитељ, директор фотографије, сценариста и продуцент годинама гради ауторски израз на споју реализма, психологије и мита. Његови филмови приказивани су на фестивалима попут Санденса и Трибеке, а за свој рад освојио је две регионалне њујоршке Еми награде. Поред играних филмова, режирао је документарне пројекте и телевизијске серије, сарађивао са ратним ветеранима и уметницима који су кроз стваралаштво покушавали да се изборе са траумама, а управо су та искуства у великој мери обликовала и његов најновији филм.
Посебно место у његовом раду заузима Кипар. Иако данас живи између Лос Анђелеса и родног острва, Папас се изнова враћа причама које су га пратиле још од детињства – народним легендама, успаванкама, пејзажима планинских села и веровањима која се вековима преносе с колена на колено. У разговору често истиче да га више од самих чудовишта занимају људи који у њих верују и разлози због којих митови опстају и у савременом свету.
Управо зато “Мајка чаробница” није филм који покушава да уплаши публику по сваку цену. То је прича о томе како туга мења човека, како уметност може постати начин преживљавања и колико су границе између сећања, вере и маште понекад неухватљиве. О свему томе разговарали смо са Миносом Папасом на Малти, где нам је открио како су настали каликанџари његовог филма.
– Ја сам са Кипра, а последњих 27 година живим у САД. Тамо сам снимио два дугометражна филма, али сам одувек желео да направим нешто и на Кипру. Волим Кипар, то је мој дом. Хтео сам да радим са сјајним глумцима попут Маргарите, имамо и одличне филмске екипе, па сам дуго трагао за правом причом. Пре више од десет година наишао сам на изузетне књиге једног кипарског уметника, Хамбиса Цангариса. То су илустроване књиге, али истовремено представљају и резултат озбиљног историјског истраживања. Он је, наводно, јахао од села до села широм Кипра и разговарао са старим људима, бележећи њихова сећања и приче. Данас је готово невероватно да се неко упусти у такво истраживање. Књиге су објављене почетком двехиљадитих и баве се кипарским фолклором, посебно бићима која се зову каликанџари. Мислим да и у Србији постоји слично митско биће – караконџула.
Баш сам хтео то да вас питам: шта су заправо каликанџари?
– Врло су слични бићима из фолклора других балканских народа. Грчка, Бугарска, Србија – готово све земље имају неку своју верзију исте легенде. Према веровању, каликанџари излазе током дванаест дана Божића.
Тако каже предање
Занимљиво је да се појављују баш за Божић. Мислио сам да потичу из античког, хеленског периода, а не из хришћанске традиције.
– И потичу. Ако се вратите две хиљаде година уназад, видећете да су њихови корени повезани са богињом Хекатом и богом Дионисом. Међутим, савремена верзија овог фолклора јесте хришћанска. Каликанџари су заправо душе деце која су умрла веома мала, или нису била крштена, или су преминула током тих дванаест божићних дана. Верује се да се враћају на Земљу како би пронашла своје родитеље. Улазе кроз димњаке, кроз прозоре, праве хаос по кући, једу храну, ломе ствари, мокре по кући… Да бисте их задржали напољу, требало би да оставите храну на крову. Тако каже предање.
Код нас је караконџула више налик вештици…
– Да, то је другачија варијанта. Кипарски каликанџари више личе на несташне гоблине – пола дете, пола коза, магарац или свиња… Неки их описују као мале минотауре. Али, инспирацију нисам пронашао само у фолклору. Много је утицала и трагична прича моје пријатељице из Америке, уметнице која је изгубила своје прво дете само дан након његовог рођења. Посветила му је слике и поезију. Проводио сам доста времена са њом и разговарали смо о томе. Тада сам схватио колико је таква трагедија заправо честа. Само у Сједињеним Државама сваке године прерано умре готово сто хиљада деце, а да не говоримо о ратовима и свему што се данас догађа у свету.
Претпостављам да су узроци болести, урођене мане…?
– Да, болести, урођене аномалије, несреће… Разни разлози. Али, о губитку детета готово да се уопште не говори. Начин на који је она о томе писала у својој поезији био ми је невероватно снажан и помислио сам да би било занимљиво спојити ту тему са митом о каликанџарима. Тако можемо да проговоримо о једној веома тешкој теми на приступачан начин – кроз хорор из народне традиције који може да допре до широке публике. То је била главна инспирација и разлог због којег сам желео да снимим овај филм.
Борба против змија
Где сте снимали филм, да ли је било тешко обезбедити финансирање?
– Филм је настајао седам година. Добили смо средства за развој сценарија 2019. на Кипру и тада смо мој косценариста Никола Скуронтис и ја почели да пишемо. Сценарио је даље развијан кроз радионицу Торино Филм Лаба, а онда је стигла пандемија 2020. и све успорила. Наставили смо да радимо, а потом пронашли копродукционе партнере. Кипар је одобрио средства за производњу филма, а затим смо остварили копродукцију са Северном Македонијом. Кипарски продуцент је Константинос Никифору из куће “Карета Филмс”, а македонски продуцент Дарко Попов из “Фокус Полуса”. Захваљујући и приватним улагањима главног извршног продуцента Саваса Лиасиса са Кипра, као и неколико инвеститора из Сједињених Држава, успели смо да затворимо финансијску конструкцију. Филм смо снимали у напуштеном селу Парсата на Кипру, које потиче још из 15. века. Налази се у подножју планинског масива Тродос.
Добро је очувано?
– Напротив, село је практично морало поново да буде изграђено за потребе филма. Остали су само камени зидови, па смо морали да доградимо поједине куће, спољашњост објеката и путеве. Огроман посао одрадио је сценограф Мариос Неоклеус, који је са Кипра. Заиста смо имали среће што смо могли да створимо такав амбијент. Снимали и на локалитету који је под заштитом Унескоа, у једном руинираном манастиру. Село је веома забачено, па смо целу екипу морали да сместимо по хотелима у околини. Снимали смо у марту и априлу, тако да смо стално водили рачуна о временским приликама. Било је много кише и спектакуларних боја неба, што је филму дало посебну атмосферу. Занимљиво је да су олује заобилазиле наше село. Мислим да је оно некада давно намерно подигнуто на месту које је природно заштићено. Ипак, морали смо да се заштитимо и од змија, јер се у априлу буде кипарски поскоци који су тада пуни отрова. Наш извршни директор продукције поставио је уређаје који стварају вибрације у земљи како би их отерали. То су све оне муке које носи снимање на аутентичним локацијама. Али вредело је, јер је пејзаж у овом филму практично један од главних ликова. Виде се планински венци Кипра и управо они дају филму његову посебну атмосферу.
Рекли сте ми раније да се у филму уопште не говори грчки језик већ стари кипарски?
– Пошто је радња смештена крајем 19. века, било ми је веома важно да темељно истражимо тадашњи кипарски дијалекат. Зато смо у пројекат укључили Еурипида Дикеоса. Наш дијалекат је изузетно богат и у себи носи читаву историју острва, односно свих народа који су кроз њега пролазили. Ликови у филму говоре дијалектом каквим се говорило крајем 19. века. Гледаоци ће зато чути не само његову посебну музикалност већ и историјски аутентичан говор.
Бакине страшне приче
Како сте пронашли глумце и због чега сте за главну улогу изабрали баш Маргариту Закарију?
– За улогу Елени трагао сам годинама. Знао сам за Маргариту и гледао сам неке њене радове, али пошто не живим на Кипру, нисам најбоље познавао тамошњу глумачку сцену. Већина глумаца углавном ради у позоришту. У почетку сам тражио глумицу ван Кипра, надајући се да ћу можда ангажовати неко познато име, али ниједна од глумица које сам гледао није ме заиста инспирисала. Елени је бунтовница, аутсајдер у свом селу. У мојој замисли њена животна прича била је да је отишла из Кипра, студирала сликарство у Паризу, научила француски и затим се вратила кући. Била ми је потребна особа која размишља другачије, која излази из устаљених оквира и у себи има нешто бунтовно. Дакле, јака личност.
Значи више сте тражили личност него глумачку вештину? Није вам било довољно оно што глумица покаже на аудицији?
– Наравно да сам тражио дух лика, али мени је аудиција један од најлепших делова режије. Као редитељ желите да вас глумац изненади. Желите некога ко ће рећи: „Разумем твоју идеју, али имам и своју, можда чак и бољу”. Глумац треба да донесе нешто ново и да обогати филм. Али у једном тренутку морате да знате када треба да престанете да тражите.
Какав је досадашњи фестивалски пут филма?
– Светску премијеру имао је у фебруару на Међународном филмском фестивалу у Ротердаму. После тога уследила је национална премијера на фестивалу Cyprus Film Days. Готово истовремено приказан је и на Међународном филмском фестивалу у Гвадалахари у Мексику, где је добио специјално признање у жанровској конкуренцији. Затим је приказан на Филмском фестивалу у Трансилванији у Клужу, Румунија, а сада смо овде, на Медитеранском филмском фестивалу на Малти. Ово нам је пети фестивал.
А Србија?
– Још немам те планове. О томе морате да питате Дарка Попова. Он је задужен за дистрибуцију на простору бивше Југославије.
Како сте завршили у Америци пошто знамо да сте рођени 1977. у Лондону, а одрасли на Кипру?
– Отац ми је Кипранин, а мајка Енглескиња. Када сам имао три месеца преселили смо се на Кипар, затим смо се вратили у Енглеску када сам имао три године. Тако смо се селили тамо-амо све док нисам напунио једанаест година. После тога сам одрастао на Кипру, у Никозији, али имам везу са селом преко једне баке. Она ми је за Божић причала приче о каликанџарима. Знате како баке умеју да кажу: „Буди добар, иначе ће доћи каликанџари по тебе“. Увек је то говорила са несташним осмехом у очима.
Девет кругова пакла
Касније сте отишли у Њујорк да студирате филм?
– Да, 1999. године, иако сам филмовима почео да се бавим много раније, јер ми је отац филмски редитељ. После средње школе сам одслужио војни рок и две године радио у летњем биоскопу “Акропољ” који је држао мој отац. То је била моја прва обука за будућу професију редитеља.
Да нисте пристали на ту обуку, отац би вас вероватно избацио из куће?
– Сасвим извесно (смех). Већ сам снимио неколико кратких филмова и одрастао на његовим снимањима, на којима је и мајка радила као продуцент. Понекад сам му био асистент, а касније сам са њим радио и на два филма као директор фотографије. Када сам се преселио у Њујорк, основао сам и своју продукцијску кућу. Ту су уследили и први значајнији успеси – награда на фестивалу Трибека за кратки документарни филм, као и две регионалне Њујоршке Еми награде за документарне пројекте. Сада живим у Лос Анђелесу.
Да ли сте у сродству са Иреном Папас?
– Не. Жао ми је што вас разочаравам (смех).
Реците ми нешто о вашем првом филму “Заслепљен”, јер ми се чини да сте и тамо користили мотиве из античке или средњевековне митологије?
– Да, тај филм је, на неки начин, модерна „Одисеја“ смештена у Бруклин. Снимили смо га 2006, у време када су се појавиле прве дигиталне камере које су снимале у 24 сличице у секунди. Тада смо сви трчали около и правили филмове. Био је то потпуно нискобуџетни пројекат који сам снимио са пријатељима. Налазили смо бесплатне локације, снимали усред ноћи по Бруклину, у Њујорку, често и на прилично забаченим и опасним местима. Главни јунак је фотограф који се заситио комерцијалних послова – фотографисања модела и свега што сматра беживотним. Једног јутра одлази да снима оно што заиста жели. Док фотографише залазак сунца, случајно погледа право у сунце и од тог тренутка почиње да види чудне ствари. Испрва су то само мутне сенке и бљескови, али они постепено попримају облик лица, па тела. Та особа почиње да се појављује и на његовим фотографијама, али он не може да је пронађе, па креће у потрагу за женом коју непрестано виђа. Више бих рекао да је филм инспирисан Дантеовим „Паклом“ него грчком митологијом. То је својеврсно путовање кроз девет кругова пакла. Што дубље залази у ноћ, јунак среће све необичније људе и ликове док трага за том женом, али заправо истражује самога себе.
Антрфиле
МАРГАРИТА ЗАКАРИЈА, главна глумица филма
Ноћ која ми је променила живот
Мало позната ван граница Кипра и Грчке, Маргарита носи највећи део терета овог захтевног филма. Филмске улоге су јој ретко долазиле, али је изузетно цењена у позоришту.
Колико сам успео да сазнам, остварили сте више од четрдесет позоришних улога до сада?
– Можда чак и више. Много сам играла у позоришту. Део каријере, пуних дванаест година, провела сам у Грчкој, где сам студирала, а затим остала још девет година током којих сам доста играла у позоришту и на телевизији. Онда сам једне вечери, практично преко ноћи, одлучила да се вратим на Кипар, где сам наставила интензивно да радим у позоришту.
Зашто сте тако изненада одлучили да се вратите?
– Не знам. Једноставно ме је ухватила огромна носталгија за домом. Седела сам једне вечери сама на аутобуској станици. Имала сам посао за наредну сезону, живот ми је био сасвим уређен, а онда сам одједном наглас рекла: „Шта ја уопште радим овде“? То је био тренутак када сам одлучила да се вратим кући. Одједном више нисам видела смисао да будем далеко од породице и своје земље. Та ноћ је потпуно променила ток мог живота. Да аутобуска станица није била празна, можда се ништа од тога не би догодило. Некада управо такви случајни тренуци одреде читав наш живот.
Да ли сте исте вечери позвали родитеље и рекли да им се враћате?
– Не, нисам одмах отишла на Кипар, почела сам само озбиљно да размишљам о томе. Неколико месеци раније, када бих долазила на Кипар, у град Лимасол где сам рођена, мислила сам: „Како људи уопште могу овде да живе“? Имала сам осећај да се на Кипар долази тек када човек остари. Можда вам је то чудно јер Лимасол је велики град на мору и предиван је. Верујем да би многи људи из Србије радо живели тамо. Када одрастете поред мора, оно вам једноставно недостаје. Док сам живела у Атини, често бих аутобусом одлазила до Фалира само да неколико сати седим и гледам море, па бих се вратила кући. То вам уђе у крв када одрастете на обали.
Минос Папас: Док сам живео у Њујорку, било ми је важно да могу пешке да стигнем до реке. Вода вам једноставно недостаје.
Маргарита Закарију: Код мене је ипак море нешто посебно. Језера и реке нису исто. Не волим чак ни превише да пливам, довољно ми је да седим и гледам море. Када сам коначно одлучила да се вратим, нисам одмах рекла родитељима. У међувремену су ме позвали да играм у једној телевизијској серији на Кипру, па сам неко време стално путовала авионом између две земље. На крају сам им рекла: „Доста је, враћам се заувек“.
Како сте постали глумица?
– Моји родитељи су веома уметнички настројени људи. Обоје су музичари. Одрасли смо у кући у којој се слушало све – од грчког ребетика до џеза и разних етно праваца. Мој брат је данас композитор филмске и позоришне музике. Мајка је певачица, отац свира на гитари и код куће смо имали огромну колекцију плоча. Још као децу водили су нас у позориште, али и на представе које баш нису биле намењене нашем узрасту. Њих то уопште није бринуло. И у биоскоп су нас водили. Сећам се да сам као дете гледала филм „Амерички вукодлак у Лондону“. Била сам ужасно уплашена и све време сам се окретала да видим ко седи иза мене. Касније сам проверила колико сам тада имала година – свега пет. Родитељи нису превише размишљали да ли је то примерено. Веома су занимљиви људи, отвореног духа и слободног погледа на свет.
Да ли сте икада размишљали да се бавите нечим другим?
– Заправо сам дуго играла и плесала. Обожавала сам сцену, али сам осећала да ми нешто недостаје. Нисам знала шта је то. Онда је мој отац упознао редитељку Алексију Папалазару и питао ме, када сам имала шеснаест година, да ли бих желела да идем на часове глуме. После првог часа осетила сам језу по целом телу. Тада сам схватила да је то оно чиме желим да се бавим.
Очигледно највише волите позориште. Или сте се њиме бавили зато што у Грчкој није било много филмских улога?
– На Кипру једноставно нема довољно филмске продукције. Данас се сниме два или три филма годишње, али нас глумаца има много. Ипак, заиста волим позориште и верујем да је оно темељ глумачког заната. Мислим да глумци који долазе са сцене имају нешто посебно што могу да пруже публици и камери.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: МФФ/ Shutterstock