У каријери је Миодраг Табачки (1947) урадио више од 300 сценографија, како за драмске, тако и за луткарске, балетске и оперске представе, код нас и у свету. Томе ваља додати и цифру од преко стотину костимографија за све медије. Радио је у новосадском Позоришту младих, Телевизији Нови Сад, потом на Факултету драмских уметности у Београду, а гостујући је професор и на бројним иностраним универзитетима.
О њему је својевремено написана врло исцрпна монографија из пера Гордане Поповић Васић и Ирине Суботић, а и он сам је 2012. написао „Аутомонографију”, а ауторка текста за пропратни каталог ове изложбе је историчарка уметности Јасмина Туторов.
У зрењанинском музеју представљена су 54 паноа која приказују живот, школовање, сценографије, костиме, педагошки рад, оригиналне припремне радове за позориште, као и сценографије и костиме које је радио овај уметник. Поменуту излажбу ће посетиоци моћи да виде до 15. марта, а на свој властити позоришно-сценографски израз, осврнуо се сам Табачки.
– У свом раду за позориште ја увек крећем од драмског текста, од музике, уколико се ради о музичкој представи и наравно либрета који је везан за ту представу. У договору с редитељем осмишљавам визуелну компоненту и трудим се да визуелном компонентом кажем оно што ће допунити реч или глас или да говорим нешто друго што ће остварити атмосферу. У сваком случају, у зависности од материјала креирам сценски простор.
Дакле, сценографију не би требало посматрати као независну дисциплину, него увек као део целине?
– Може она бити и самостално ликовно дело уколико има неких визуелних квалитета за које се не мора знати да ли су инспирисани неком представом и драмским текстом или су сами по себи ту присутни. Исто тако и документи, односно фотографије сценских простора и сценских костима могу бити самостално уметничко дело које је резултат сценографа, али и кореографа.
Кикинда као место вашег рођења, да ли је више физичка или метафизичка категорија за вас?
– Ја се Кикинде сећам из времена моје основне школе, када сам одлазио у тај град, јер се моја зрењанинска школа, коју сам похађао, дружила са једном школом у Кикинди, па смо ми као ђаци одлазили у Кикинду. Дакле, ја тај град памтим од своје четрнаесте године, али не памтим од времена свог рођења, јер су се моји одселили из Кикинде кад сам ја имао две или три године. Али сам Кикинду мало боље упознао пре неких четрдесетак година када је Атеље 212 у копродукцији са кикиндским позориштем радио неку позоришну представу, па сам ја тада био у Кикинди. А после оног дружења са децом у основној школи и рада са Атељеом, ја сам поново био у свом родном граду са Удружењем примењених уметника Војводине, на неколико изложби у Кикинди и лепа су ми сећања на тај град. Волим Кикинду.
Позната је ваша теза о бесмртности, и то не само метафизичкој, него и оној физичкој. Дакле заступате мишљење да ћете живети вечно?
– Рецимо да ми је блиско то размишљање.
А ако ипак дође до ситуације да нас физички напустите, пожелели сте да вас кремирају и да ваш пепео проспу над родном Кикиндом, зар не?
– Размишљао сам и о томе, али, нити ћу моћи то да пратим, нити да проверавам да ли је извршено (смех).
Пише Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању