Многе цркве су током година остале „без гласа“, па треба обновити њихова звона, али и излити нова за цркве које се тек граде, тако да је велика потреба за занатом који, поред умећа у ливењу, захтева и изузетну прецизност у изради, како украса, тако и звука звона. Фабрика звона Николаја Шувалова, једина је савремена руска ливница која је обновила стару технологију одливања „у глини“, а о тајнама ове професије разговарамо са Наталијом Шатиљином, директорком њиховог представништва у Београду.
Прва звона код нас стигла су углавном са запада, из Млетачке републике и Угарске, а само увидом у године производње, лако је закључити да је мали број остао после Првог светског рата, јер су многа Аустроугари скинули и претопили. У већем обиму, ливење звона, радило се до Другог светског рата и у нашој земљи, а једна од најпознатијих била је ливница породице Пантелић из Земуна. Некада их је било и у другим деловима Београда, у Крагујевцу, Новом Саду, Вршцу, али данас све мање. У Европи, најтежа активна црквена звона теже око 25-30 тона, а у Русији има веома старих храмова који имају звона тежине до 70 тона, попут оног које се налази у Тројице-Сергијевој лаври. Ливнице на западу последњих деценија користе накнадну обраду звона, а један од новитета је и да се звона не покрећу ручно (јер је при храмовима мало црквењака који то раде), већ помоћу електронике, па чак и преко мобилног телефона, попут оних која су постављена у Храму Светог Саве на Врачару.
Европска и руска школа
У Европи се звона врте око своје осе и има их мање него у руским звоницима. Са друге стране, звонар у Русији конопцем покреће језичак у звону, а само звоно је фиксирано. Европска и руска звона разликују се и по начину производње звука, односно мелодије. Руска звона производе пунији звук, док су европска позната по прецизнијем, строжем звуку. У Европи су звона ливена тако да дају одређену ноту, док руска звона дају шири спектар звука. У руској школи црквеног звоњења један човек може све сам да уради, чак и ако има доста звона. Руска, предреволуционарна школа изливања црквених звона била је на тако високом нивоу да су руски ливци достигли савршенство, али, данас, ако желе да поштују традицију, кажу да, практично, морају да уче све из почетка. Већ више од деценије, пре скоро 13 година, код нас је отворено Представништво Фабрике звона Николаја Шувалова, једине од савремених руских ливница која је обновила стару руску технологију одливања звона „у глини“. На отварање Представништва дошли су високи званичници, као и главни звонар Кремља. Том приликом донирано је 12 звона која је фабрика Шувалова урадила за православне цркве на Косову и Метохији. Наталија Шатиљина, директорка Представништва, која већ годинама живи и ради у Београду, на позив Српске патријаршије, помагала је у превођењу око набавке звона за Цркву Светог Димитрија на Новом Београду. Након успешно завршеног посла, добила је понуду да буде директорка њиховог Представништва уз благослов Московске патријаршије. Наталија је и донатор Цркве Светог Димитрија и њено име (заједно са сином), уписано је на плочи. У Русији је пре револуције било много цркава, али црква је била важна само ако је имала моћно звоно да би се надалеко чуло, јер су и пространства велика. Звоно је било показатељ да је држава јака, да јој добро иде и да метал за ливење није потребан за топове. – У фабрици се употребљавају само природни материјали, ручна обрада одливка без дотеривања звука полирањем звона– прича нам Наталија Шатиљина. – Николај потиче из породице ливаца познате ливнице Демидова и знао је колико је то тежак посао, али је пожелео да се бави овим креативним радом иако је завршио Ижевски технички факултет и годинама градио зграде. Заправо, судбина је то сама одредила јер се крајем 80-тих година са својом великом породицом преселио из Ижевска у стари Романов-Борисогљебск (сада град Тутајев, Јарославске области) у кућу на обали Волге преко пута Воскресенске саборне цркве из XVII века. Након свих недаћа, Црква је сачувала своју главну светињу, чудотворну икону спаса, али је остала без гласа јер на великом звонику није остало ниједно звоно. Протојереј Цркве благословио је Николаја и његову браћу за одливање црквених звона и тако је све почело.
Наставак можете прочитати у броју 3097.