Грабовац данас броји око 130 домаћинстава, и у њима живи 600 становника. У четвороразредној основној школи је четрдесетак ученика. Село има више угоститељских објеката, занатских и аутомеханичарских радионица, трговинских радњи, бензинских пумпи… У народним песмама познато је и као Бано Поље, а налази се у општини Звечан на северу Косова и Метохије, на километар и по пута од средишта општине према Лепосавићу. Најдоминантније обележје Грабовца је Соколички – Госпођин крш изнад села. На врху крша, велики камени одвојени блокови који се наслањају један на други, створили су легенду да се ради о Кaменој породици.
Соколички или Госпођин крш заједно са црквом Светог Луке крију многе анегдоте и легенде из историје села, а за многе има итекако чврстих основа.
Мештани су пре пар година добровољним радом и прилозима подигли нову цркву посвећену Светом Луки. Поред нове цркве, сачувани су остаци раније светиње за коју житељи тврде да вуче корене још из шестог века.
То се види по ископинама и великим каменим споменицимa, сада уграђеним у потпорни зид изнад цркве, који сведоче о минулим вековима, а које је до сада покривала земља.
Мештани у Грабовцу веле да би археолози и историчари овде требало да обаве дубља истраживања и дају коначну реч о прошлим временима које чува та стара црква. Пошто је нова подигута поред темеља старе, археолозима и историчарима је дата могућност да у наредном периоду могу обављати истраживања на лицу места.
– На великом кршу изнад села јатили су се одувек соколови и орлови а на његовим странама, скривеним одајама, подвизивали су се монаси из манастира Бањска, десет километара удаљеног ,и манастира Соколица, који је на километар од крша. И данас делови овог оштрог врха имају називе : Симонов крш, Аксентијева соба, Нешин дућан, Андрејино њивче…. Било је ово најсветије место за време краља Милутина (1282–1321) и његове задужбине мананстира Бањска. У време турског ропства и кад је Бањска опустошена, 1460 године, монаси су из Бањске склонили мошти краља Милутина у нашу цркву, као и велико бањско благо, злато… Мошти су код нас преноћиле неколико ноћи и онда су пренете за Трепчу, тачније у Мажиће код Старог трга, одакле их је монах Силваније пренео у Бугарску, у Софију, где се и данас чувају у цркви Свете Недеље – прича као да је јуче било хроничар Грабовца и добар познавалац историје Жарко Ристић.
Како се верује, тада је унаоколо цркве у Грабовцу, делу села званом Црквине, где је пре три године завршена нова црква Светог Луке, закопано благо краља Милутина, бањско злато. Од тада па до данас све њиве око цркве зову се Ковченици, по ковчезима Милутиновог блага, препричавају у селу.
Мештани Грабовца сведоче да су многи трагали за Милутиновим благом поред цркве али и у блзини села. А новија, истинита прича каже да су одмах после Другог светског рата неки људи из Србије, са неким картама и скицама у рукама трагали за Милутиновим благом. Један мештанин из суседног села, Житковца, као водич и тумач ознака на картама, трагаче је наводно наводио на погрешна места и када су они после десетак дана потраге и претраге остали празних шака, овај мештанин је на основу свега виђеног на картама одлучио да сам крене у потрагу за Милутиновим благом. Овај сусед Грабовчана, чије име у селу не желе да кажу због доживљене трагедије, после одласка истраживача сам је, на основу свих тих скица почео да у Радевцу месту поред Грабовца, тражи Милутиново благо јер је по тим цртежима и картама, баш ту благо било закопано. Грабовчани веле да је баш у овом месту пронашао благо и после пар месеци одселио се за Србију где му ништа није пошло добро у животу. Породица му се буквално угасила, а од тада, педесетих година прошлог века, место у Радевцу доби име „Вађене паре“. И данас се каже поред „Вађене паре“ пут води… Или, тамо где су се вадиле паре…
Текст и фотографије: Зоран Влашковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању