Половина септембра је, лишће на дрвећу полако жути што због дугог тропског таласа, што због чињенице да му се приближава растанак са гранама. Злате се врхови брда које крије Минине воде. А та локација, удаљена ни десет километара од Пожаревца, тако је скрајнута и завучена у шуму, да је није лако наћи.
– Ух, како до Мининих вода – понови питање, па се осврну пут Сопотске греде возач који је стао на подигнуту руку намерника. – Тешко ћете то да нађете. У шуми је, асфалт још мало престаје, а до тамо се може само пешице.
Још једно заустављање пре моста на речици Могили. Две девојке у „југу“ помогле су колико су знале. Није било довољно. Тек из трећег покушаја, захваљујући домаћину на заравни код зграде Црвеног крста, би коначно трасиран друм. Одавде низбрдо води пут ка Мининим водама.
Појави се после стотинак метара и планинарска маркација. Белом тачком оивиченом црвеним кругом на дрвећу је обележен пут. И што се дубље улази у шуму све је невероватније да ту, готово на периферији града, постоји овако тајновити место.
Мала кривина иза које се указа крст. Једноставно урађен, дрвен, бетонском стопом учвршћен. То је улаз у невелики простор, свето место од искона. А једна прича о моћима овог места гласи овако: „Два сата је било иза поноћи, на Велики четвртак, кад се у кући на периферији Петровца на Млави упалило светло. Удовица Д. устала је неких пола сата пре него што ће да јој дођу три другарице. Све су живеле саме. И њихови супрузи су се упокојили. Њих четири ће пре свитања с даровима уредно поређаним у корпама плетеним од врбовог прућа да крену пут Мининих вода, чудотворног извора недалеко од Пожаревца. Тамо ће посебним ритуалом да ступе у контакт са покојницима. Супрузима пре свих. Да их обрадују даровима и замоле да никог од ближњих не зову код себе, тамо на онај свет, пре времена. Те молбе се упућују само тог дана, на Велики четвртак и само на том месту, крај извора…“
Мало се зна о том обреду. И питање је да ли га на тај начин данас ико користи. Они који су знали шта се и како изговара тог дана код чудотворног извора, чували су то као највећу тајну. Како су удовице изливале воду из дрвених посуда и шта су изговарале молећи се за душе мртвих, није остало забележено. Као што није остало забележено ни како су изгледали њихови разговори с покојницима, и то из једног јединог разлога – обредна тајна преношена је само усмено с генерације на генерацију. Али, могле су да је знају само девојчице. Ту тајну чувале су као светињу, јер, уколико би је поделиле с неким мушкарцем, вода више не би била света. Покојници се никоме не би јавили.
Донедавно је било тако. Данас, на Велики четвртак, жене више не долазе овде пре свитања. Бар их нико у последње време није видео. Да ли због тога што је нека од удовица одала тајну мушкарцу па молитве више не помажу, или је о нечему другом реч, ко зна. А није ни битно. Важно је да је вода остала чудотворна.
Текст и фотографије О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању