Седамнаест њих сам само у једном дану водио до извора. А сваки дан је, док снегови нису почели, долазио по неко. Ма, одакле нису… Из Новог Сада, Ниша, Београда, Новог Пазара, чак и са Косова. Био неки Миша из Алексинца три пута у месец дана. И сваки пут му мало дете, синчић, на раменима. Мали ме гледа, смеши се, али ништа не збори. Кад је трећи пут дошао, дете ми назва добар дан. Питам Мишу како се то десило, а он само слеже раменима и вели : „Бог и ова вода су му помогли“. Ето, свако има тако некакву причу.
Готово у даху је ово изговорио Вукадин Степановић из села Горња Сибница код Рековца. Наваљен на тарабе, на ограду своје куће, последње у селу, причао нам је о томе како годинама људи из целе Србије долазе на извор чувене ‘Говор воде’ да лек за своју децу нађу. Понајвише за децу, али има и оних који долазе због других мука.
Од последњих кућа у Сибници до извора има поприлично. Безмало пет километара. Све уз реку Сибичанку до Цркве светих апостола Петра и Павла. Ту се намерници мало одморе, свећу запале, за здравље помоле, па наставе даље до извора. А тамо, испод окомите стене из које се чује како вода ‘говори’ у камену, мирује извор. Из њега вода неприметно нестаје, па неколико метара даље избија на површину и тече ка реци Сибичанки. Око извора поређане пластичне чаше, флаше и балони. У удубљењу у стени углављени пешкири, дарови уз молитву. На дрвеној табли упозорење да се не пале свеће и у воду не бацају метални новчићи.
Много је оних, казују мештани, који су поред овог врела спас од мука нашли. Мали Јован из Трстеника напунио је био четири године. Добро је напредовао, живахан је био и са вршњацима у игру одлазио. Ништа није наговештавало да би нешто могло по злу да крене. А кренуло је. У неколико дана најпре је промукао, а онда говор изгубио. Мицао је малишан усне узалуд. Ни једну реч више преко њих није могао да превали.
Лекари су вртели главом, а родитељи Милан и Бојана сна више нису имали. Код неколико доктора су га водили, а једног дана и до Крушевца су стигли. Док су чекали да их лекар прими, кроз ходник је као вихор пројурила петогодишња девојчица. И засутавила се испред малог Јована.
Текст Огњан Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању