Дуго је требало Душану М. из Крушевца да девојци Паули каже да у Ђавољу варош није дошао само да би се дивио каменим скулптурама. Наслоњен на дрвену ограду, погледа упртог у највишег „окамењеног свата“, у даху је изговорио како би волео да уђу у црквицу и да се на белом комаду платна заветују на вечну љубав. И рекао јој је још да, ако има било каквих личних проблема, и то може да реши тим истим белим платном.

Паула га је слушала, али није баш била сигурна о чему то њен момак говори. Какво платно и какве болести? Није јој у трену било јасно можда и због тога што у њеној породици нико никада није причао, нити веровао у натприродне ствари, алтернативна или магијска лечења, враџбине, нити било шта слично.

Волела је Душана. Jесте да се нису познавали дуго, али му је веровала. Зато је и затражила објашњење. Урадиће све што хоће, казала је, али мора прво да чује о чему је ту реч. И Душан се распричао.

Прво јој је саопштио да су његови преци пореклом из ових крајева, подно Радан планине и да је ово место некад било свето. Али да су дуги низ година, пошто је крај опустео, то место заобилазили и мештани околних села и путници намерници. Прошла су та времена, додао је, па данас овамо многи долазе не само због светске атракције већ и да би потражили спас за душу.

Онда је узео Паулу за руку и повео је уз неколико укопаних степеника до цркве Свете Петке. Ту су донедавно били само темељи старе светиње саграђене пре четири века. Богомоља је разрушена, али је народ из овог краја долазио овде да се Светој Петки моли за здравље. Још почетком овог века околно дрвеће било је окићено понајвише белим марамицама, али и пешкирима, кошуљама, чарапама, а у олтарској прегради лежали су новчићи чију је вредност и време ковања било тешко разазнати због патине која се нахватала.

Данас је другачије. На остацима некадашње грађевине подигнута је мала брвнара. Унутра, с десне стране од улаза, на столу су уредно поређани бели правоугаони комади платна. Поред њих је цедуљица на којој пише: „За здравље“. Довољно је да се тим комадом платна додирне болно место или помисли жеља, а затим се платно веже за грану да све муке или болови остану код ђавола у Ђавољој вароши. Или, како би Света Петка, уколико је реч о жељама, жеље испунила. Ти комадићи стоје једну седмицу на дрвету, па их после неко од чувара у Ђавољој вароши закопа, те тако мука за сва времена остаје у земљи.

Пише О. Радуловић

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању