Лековита је Сокобања. Најпосећенија је бања у Србији, саопштили су недавно туристички посленици. Али, не одлазе тамо само они којима минерална вода и ваздух са Озрена помажу. Спас од проблема траже и они којима званична медицина није помогла. Ово је прича о томе.
На Велики петак, иза поноћи, када су се и последња светла угасила у Сокобањи, устала је удовица Милка Т. из топле постеље. Протрљала је очи, обукла се, па је ушла у другу собу. Пажљиво је спустила руку на раме уснуле девојке и тихо прозборила: „време је“. Затим је напустила просторију.
Деветнаестогодишња Марија се промешкољила, устала и погледала кроз прозор. Била је тамна ноћ. Месец од нагомиланих облака није могао да се пробије. Девојка се умила, па прекрстила испред породичне иконе, а онда придружила мајци која је већ чекала у дворишту.
Под окриљем ноћи су кренуле пустим сокобањским улицама ка излетишту Лептерија. У тишини, ходале су кривудавим асфалтним путем. После пола сата су се зауставиле. С десне стране се одвајао узан земљани пут. На стаблу поред била је укуцана у дрвету осликана Богородица. Био је то, заправо, путоказ ка цркви.
Наставиле су тим путем и после стотинак метара стигле до светиње. Испред те нове цркве, посвећене празнику рођења пресвете Богородице, кратко су се задржале. Тек толико да свећу упале. Вратиле су се на пут, па наставиле. Убрзо су стигле до излетишта где се пут завршава.
Скренуле су лево. Лагано, гледајући испред себе, закорачиле су на узани мост. Испод је шумела Моравица. Наставиле су узаном стазом, узбрдо. После двадесетак метара схватиле су да ће ово бити тежак пут. Свесно су га одабрале. Рекла им је комшиница да је стаза стрма, да и усред дана ту није лако стићи до окомите стене, али су оне биле упорне да у ово доба ноћи дођу. Јер, како им је иста комшиница казала, у првим сатима новог дана молитве су овде најделотворније.
Када су следећи пут усред дана дошле, да се Богородици на услишеној молби захвале, нису могле да се начуде како су се оне ноћи до стене испеле. Али јесу. И када су се попеле на малу зараван, стајале су испод четрдесетак метара високе стена. Беласала се литица на месечини која се у међувремену појавила. Стајале су и гледале изнад тамног удубљења. И како су касније оној комшиници испричале, на стени окупаној месечином разазнале су лик Богородице са Исусом Христом у наручју. Клекле су мајка и ћерка и у тишини, склопљених руку, молили се испред лика у камену.
Текст Огњан Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању