Кад порастем, бићу туристички водич! Жеља из детињства Братислава Димитрова, која се, професионално није испунила, али никада ни угасила. Иза ње стоји човек који је путовања претворио у начин живота, иако га је каријера одвела у сасвим другом смеру. Дипломирао је туризам и хотелијерство на Економском факултету у Крагујевцу, завршио мастер студије туризма у Београду, а данас је директор људских ресурса у међународној компанији, али и даље, у срцу, непоправљиви (аван)туриста. Пут га је од класичних градских тура и музеја одвео до пустоловин које бришу границе: спавање под звездама у подножју активног вулкана у Етиопији, вожња кампером кроз ледени Исланд, сусрет с горилама у прашумама Уганде… После више од четрдесет земаља, Братислав и даље бира да путује слободно, радознало, отвореног срца и без страха од непознатог. Данас живи у Софији, али признаје: најлепша рута је она која води назад, ка Србији.
Етиопија, Исланд, Уганда… толико различитих авантура, а међу њима и Киргистан. Шта је то у овој земљи што вас је посебно привукло да баш њу одаберете за овај наше разговор?
– Зашто Киргистан? Јер је дестинација која не вришти из реклама. Непознат, мистичан и неописиво леп. Довољно далек од наметљивог објектива масовног туризма, али ипак широко отворен за све оне који су спремни да га потраже и пронађу. Киргистан није типична Инстаграм дестинацијa. Тамо се могу направити фотографије које су најлепше из првог покушаја, без филтера, без позе, без потребе да се ишта дотерује. Ова земља је необичан колаж: на једном месту сусрећу се остаци совјетског социјализма, исламска духовност и традиција номадског живота. Све то уоквирено природом која буквално одузима дах. Због тога Киргистан често зову „Швајцарском Централне Азије“, и то с правом. Само име земље, Киргистан, значи „земља четрдесет племена“. Та симболика живи и на застави: у њеном центру налази се сунце кроз чије зраке се види кров јурте, поглед ка небу из дома који може да стане у неколико метара тканине. И наравно, прича не би била потпуна ако не поменем Пут свиле. Вековима је овај простор био траса трговаца и авантуриста, а тај дах старог друма и данас се осећа у ваздуху.
Која је била полазна тачка за ваше путовање?
– Моја авантура, са групом од десетак заљубљеника у непознато, кренула је летом из Истанбула за Бишкек, главни град Киргистана. Дочекало нас је топло јунско сунце. Кажу да Бишкек значи „планина која доноси срећу“. Не знам да ли је то тачно, али могу да потврдим да сам је ја тамо пронашао. На улицама сам први пут видео мушкарце са белим капама чудног облика. Очигледно да смо и ми њима били занимљиви, туриста још увек нема много, па смо лако започели комуникацију. Посебно су били поносни док су причали о ак-калпаку. Ак-калпак или бели калпак је традиционалнa капа обично израђена од овчије коже, са црним орнаментима који носе дубоку симболику. Један такав сам добио на поклон од нашег водича при одласку из ове магичне земље. Данас стоји у мојој кући као подсетник да су најбољи поклони увек они који носе причу.
Пише: Јована Миловановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању