О Николи Тесли је написано безброј књига, научних расправа, новинских текстова и есеја, али његова биографија још није „коначно затворена.“ Многа питања су остала без одговора, а креатори јавног мњења деценијама се држе „атрактивних и недовољно проверених информација“.
Познато је да „сто пута изговорена лаж – постаје истина.“ Једна од неистина која се понавља унедоглед, а нарочито када се обележава Теслин рођендан (10. јул) или годишњица његове смрти (7. јануар) је његово наводно сиромаштво.
Порекло те злонамерне етикете потиче из опроштајног слова које је написао Луј Адамич, словеначко-амерички књижевник.
„Овде, у Њујорку, прошле среде је у својој хотелској соби преминуо један човек. Звао се Никола Тесла. Умро је сиромашан…“ писао је Адамич, а преко радија је његов текст прочитао градоначелник Њујорка, Фјорело Ла Гвардија.
Намеће се питање које је до данас остало без одговора: ко је ангажовао Адамича да напише овај говор, када се знало да Тесла и он нису били у пријатељским односима дуже од једне деценије.
Наиме, Адамич је 1932. прихватио комунистичке идеје и тако се обрео на списку комуниста у САД, а добро је познато да је Тесла до последњег даха био монархиста, одан круни Карађорђевића. Након атентата у Марсељу на краља Александра Првог, америчке новине су са поштовањем описивале врлине великог краља и његове заслуге за Југославију и напоре за мир у свету, док је погрдне и ружне текстове о покојном краљу писао управо Луј Адамич.
У одбрану краљеве части устали су Тесла и Михајло Идворски Пупин, као и конзул Радоје Јанковић, који су „доказали свету колико је низак био клеветник, изрод наше крви – Луј Адамич“, како је написао свештеник из Сент Луиса Ђорђе Ковачевић у „Србобрану“ 3. новембра 1934.
До дана данашњег нема објашњења ко је ангажовао Адамича да напише посмртно слово о Тесли, а не неког од његових блиских и драгих пријатеља, попут Др Паје Радосављевића, дипломате и правника Константина Фотића, или Милоша Тошића, некадашњег војног аташеа у нашем конзулату у Њујорку.
Неоспорне су чињенице да је Тесла умео да западне у велике материјалне тешкоће током читавог свог века и да је пред крај живота живео скромније него када је био у напону стваралачке снаге, али о сиромаштву не може бити говора. Тесла се 1933. уселио у потпуно нов елитни хотел „Њујоркер“, и ту живео и умро у апартману, тачније спојеним собама 3327 и 3328.
О Тесли као добром домаћину говорила је Наталија Јанковић (супруга конзула Јанковића), причајући пријатељима да је приликом сусрета и седељки у Теслином апартману, он предусретљиво и љубазно општио са гостима. Нарочито је према дамама био велики каваљер. Имао је обичај да на богату трпезу изнесе боцу црног вина за госте, мада га он сам није пио.
Извор: Марина Булатовић / РТ Балкан
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању