Виолинисткиња Сара Матовић
МЛАДЕ НАДЕ СРБИЈЕ

Сара Матовић једна је од најталентованијих младих виолинисткиња у Европи. Да смо у праву, потврдио је и Краљевски колеџ у Лондону. Добила је од њих стипендију за даље школовање. Међутим, уследило је разочарање. По правилима добијања студентске визе, Сара на свом приватном банковном рачуну мора да има одређену суму новца која је за њу недостижна и превелика. Зато је одлучила да јавно замоли све људе добре воље да јој помогну у прикљупљану тог новца јер неће бити потрошен узалуд. Сара ће се после школовања вратити у Србију, где замишља своју будућност како би као  врхунска уметница даље ширила стечено знање.

Зашто баш виолина?

– Моја мама много је допринела мом укусу за музику јер је она велики обожаватељ класичне музике. Када сам била мала у кући би увек текле најразличитије епохе класике, али моје срце би увек узбуђено куцало када би она пустила Концерт за виолину и оркестар Чајковског, увек бих га слушала са великом пажњом и неописивом срећом. Да сте ме тада питали зашто је то тако, вероватно не бих знала да вам одговорим, али сада са сигурношћу могу да кажем да ме је неописива љубав везала за виолину и класичну музику, говори нам Сара Матовић на почетку нашег сусрета.

Она долази из породице која није музички школована, али мама ју је увела у свет класике, па је годинама њена љубав расла и бујала, па је сходно томе одлука да похађа нижу музичку школу била сасвим разумљива. Њена мајка била је пријатно изненађена када јој је ћерка рекла да жели да упише музичку школу. Одушевљено је упитала: „Па, који инструмент би волела да свираш?” Без размишљања Сара је одговорила да ће то бити виолина. Уследио је низ питања: „Зашто баш виолину, има још много других инструмената, клавир, флаута, гитара?” Њен одговор је остао исти! „Данас из ове перспективе могу рећи да је виолина за мене душа и срце свих инструмената, као мала нисам знала то, само сам осећала да је у виолини саткана моја душа, тако и до дана данашњег живим, уживајући у синергији говора моје душе кроз виолину.”

 

Пише Никола Тодорић

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању