Враћам се на место које много волим, мислила сам док је млазњак изнад нас грабио ка југу. Идем у гротло љубави, у питому магичност Космаја.
Идемо прво ка манастиру Павловац, ког сам заволела чим сам га први пут угледала, пре неколико година. Љубави на први поглед постоје. У њима не делујемо ми, већ архетипски симболи који су одиграли свој плес на нашем рођењу и на рођењу објекта или особе који су предмет наше љубави. Све се зна већ одмах, у неколико првих секунди, да се не лажемо. Поља која слично вибрирају се препознају у првим тренуцима упознавања.
Срце ми је тукло. Павловац је драгуљ Љубави. Телесни осећај. Његов камен светлуца. И, увек када одем, црква је сама, што ми неизмерно прија. Сама и ситна. Није ми за осећај духовности потребна никаква грандиозност. Ни гужва.
Дочекује нас мачка дугачке длаке и води нас путељком ка манастиру. Иде испред нас, онда нас прати све време док обилазимо зидине летњиковца деспота Стефана Лазаревића. Стала је испред улаза а онда се попела на зид који је некада припадао манастирској трпезарији и стражарила.
Нигде никог, само небески свеговор најдражег манастира, Он, мачка и ја. Моменти који ће се, надам се, огледати и у изврнутом огледалу када мене више не буде било. Или је ова стварност изврнуто огледало? Не знам. Најбитније је шта духовним огледалима понудиш директно из срца. Остало зна Бог.
Возимо се ка Кастаљану тј. ка остацима бившег манастира. Римљани су на том месту имали свој каструм, правоугаоно утврђење са кулама а манастиром га је учинио краљ Драгутин. Обновио га је, ко други до деспот Стефан, коме је Космај био омиљено место и за лов и за молитву.
Каструм, кастле, Кастаљан, мислим, колико је величанствено што се речи кроз векове преносе кроз разне језике. Речи не познају границе као што су их сулудо направили људски умови. Оне настају, путују и гнезде се на разним просторима, све у жељи да се не одвајају, већ да их сви људи разумеју!
Пре него што смо дошли у Кастаљан први пут, свратили смо поново у манастир Тресије. Његова црква је као гусеница од камена која само што није постала лептир.
Ваздух око ње и на целом Космају је планински али не суров, не пробија плућа својом оштрином. Таман је онакав какав ми прија. У селима видим бунаре са дашчицама од тамног дрвета, воће у најлепшем цвату. Видим идилу.
Пише Ана Атанасковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању