Ноћ уочи догађаја на београдске улице, кровове и аутомобиле пао је пустињски песак. Ујутро су облаци решили да га сперу, па су престоницу полили водом. И ништа од тога није спречило малишане Основне школе „Јован Дучић” из Новог Београда да предвођени Александром Срећковићем, председником Скупштине Удружења родитеља „Фестивал планета Земља” ураде планирани, планетарни посао. Тога дана, 16. марта, на Дан школе, односно 55 година од изградње, у дворишту су засађене четири младице Панчићеве оморике.
– Ми данас заправо имамо неколико повода за славље – почиње причу директорка Ивана Јухас. – Ова школа изграђена је пре 55 година, тридесет година је протекло откако је променила име, односно добила данашње, пре десет година је основано Удружење родитеља, а безмало је шест и по деценија како школа постоји.
Није то била тема, али није ни непознаница. Првобитно, школа је носила име тадашњег председника СФРЈ Јосипа Броза Тита. На данашњи Дан школе, 16. марта 1992. маршал је уступио место песнику.
Са десне стране од улаза на сточићу дезинфекционо средство и отворена кутија пуна заштитних маски. Објекат леп, велики, како директорка касније рече, сјајно архитектонски решен. Види се да је школа у годинама, не би било згорег да надлежни мало пара утроше на поправке, али запослени не дозвољавају да се те мањкавости виде. Подови, иако мало оштећени, чисти, зидови такође, а на њима панои са дечјим радовима. Песмице, краћи текстови, изреке, цртежи. Од улаза право на посетиоце гледа биста песника и дипломате Дучића, мало иза, на црвеној подлози његове фотографије из разних периода.
На путу ка библиотеци где малишанима у одабиру књига помаже Милена Станојевић, кратка станка. У фоајеу, затвореном простору унутар зграде, са десне стране пажњу привлачи слон. Повелики је. Заклонио скулптуру, само се руке виде.
– Слонићу су деца дала име Дучко, мало је необична прича, тек ту је стигао као поклон власника једног кафића. А ово иза је Орфеј, песник са лиром. Прелеп рад, намера нам је да га уступимо некој одговарајућој установи, љубитељи уметности треба ово да виде.
Остависмо Орфеја да свира и пева Дучку на увце, мало веће додуше, па пођосмо ка канцеларији директорке Јухас.
– Сада сам свој на своме, али није било тако пре две године када сам именована на ову дужност – прича док се пењемо. – Тек је месец дана било како сам села у ову фотељу, а крену корона. Срећом, особље школе је зналачки радило свој посао, а и из Министарства су ме редовно звали и долазили. Знали су да сам тек стигла и да ми треба мало времена, а и помоћи, док се снађем. Убрзо је све легло на своје место.
Текст и фотографије О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању