Могу да певам, али нећу

Оперска примадона Радмила Смиљанић

Извите што касним, немам обичај, нисам ја нека примадона, извињава нам се госпођа која улази у Народно позориште у Београду. Уз себе има и стилизовани штап, више украс него помагало, у њеном случају.

Разумемо кашњење. Гужва је у граду, смог притиснуо, у садејству са хладноћом. Госпођа је од свог стана дошла пешице неколико стотина метара. Притом, није ушла само у позориште, већ и у 81. годину живота.

А да је примадона, баш јесте. „Још када се руски војник приликом ослобођења Београда сагнуо са камиона да ми пољуби руку, петогодишњој девојчици која га је дочекала са букетом цвећа, знала сам да ћу бити примадона и да ће целог живота да ми љубе руке“, намигује нам примадона која није „примадона“.

Оперској диви Радмили Смиљанић је указана част да се у београдском Народном позоришту, у коме је певала готово пет деценија, отвори изложба „Све било је музика“ ауторке Драгице Гаћеше: посвећена је успоменама из њеног богатог живота и бурне каријере. Осамдесет година живота плус педесет и кусур година живота и песме – то му дође готово век и по једне узбудљиве авантуре.

Изложба је отворена у петак и публика може да види фотографије, плакате, награде, исечке из новина и све што је пратило Радмилу Смиљанић на сцени и ван ње, од најранијег детињства проведеног као избеглица у Београду, преко школовања у родној Бањалуци, љубави и браку са инжењером Браниславом Мијаиловићем, бескрајним турнејама по светским оперским сценама, раду са ученицима, па и својим сином Николом, такође успешним оперским певачем, или њених сенаторских година у Републици Српској. Како су сакупили све те успомене, Смиљанићева не зна. „Ја сам, онако, шлампава, нимало књишки мољац, никада нисам сакупљала шта о мени причају и пишу, и оно што сам имала губила сам успут, важно ми је било само да певам“, објашњава нам дива своју филозофију.

Пише Срђан ЈОКАНОВИЋ

Фотографије Жељко ЈОВАНОВИЋ и Народно позориште

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању