Мирослав Пештерац одрастао је у Новој Вароши, потом је завршио ветерину, па новинарство, чак уписао и Факултет драмских уметности. Али је његов прави пут одувек био журнализам. Путовања су му највећа инспирација. Некада су далеке дестинације за њега постојале само на ТВ екрану, а данас ни сам не верује да их је видео уживо: од Марока и Јордана, преко Азурне обале и Португала, па до малдивског песка. Своје „обичне и необичне” авантуре и догодовштине дели на свом Инстаграм и ТикТок профилу, под називом „И путник и туриста”. Ту документује све узбудљиве тренутке са пута и држи се свог мотоa: сањај и жели, јер, ако је он успео, верује да свако може да доживи макар једно путовање из снова. Највеће радости су му породица, пријатељи, неизвесни путеви и верни пас Срба, који га већ десет година дочекује при сваком повратку.
Мирославе, некада нисте ни сањали да ће се многобројне авантуре које сте желели заиста остварити, а данас путујете и живите свој сан. Шта вас је одвело управо у Молдавију?
– Молдавија није дестинација коју свако бира. Није популарна међу туристима, али управо у томе лежи њена чар. У земљи са свега 2,5 милиона становника: два и по пута мањој од Србије, открио сам винске тунелске лавиринте, историјске тајне и културне контрасте, мир даље од градова, аутентичност и причу која је непотпуна без личног доживљаја. То је она коцкица која је недостајала мозаику мог путничког искуства у земљу која је тако близу, а ипак тако далеко.
Да ли сте о Молдавији истраживали пре поласка?
– Детаљније истраживање те земље почело је у новембру 2021. Тада је једна туристичка агенција нудила Кијев и Кишињев као дестинације за дочек Нове године. Сећам се своје дилеме: да ли празнике дочекивати у престоници Молдавије или њој суседне Украјине? У време доношења ове одлуке десила ми се сарадња и дуго сањано путовање у Кападокију, па је Молдавија остављена за пролеће. У међувремену, два месеца касније, почео је руско–украјински рат и све се променило. Кијев, нажалост, остаје на листи мојих неостварених жеља, а Молдавија, због геополитичке ситуације и неутралног става наше земље према овом сукобу, постаје дестинација до које путници намерници из Србије не долазе лако. Многи људи пре мене, без објашњења, враћани су са границе, а ја сам коначно решио да кренем, па шта буде.
Међутим, није све било лако, догодиле су се и неке потешкоће?
– Седам дана пре избора, у јеку оптужби да се против Молдавије води хибридни рат, кренуо сам са пријатељем Сашом Радомировићем, који већ има прецртан печат у пасошу након невиђеног скандала, пошто је са пуним аутобусом туриста у мају враћен назад. Директних летова из Београда нема, па смо полетели из Будимпеште. Након сат и по лета, суочили смо се са детаљном контролом. Пасошка контрола у Кишињеву била је тренутак истине. Печат у пасошу, али службеница одмах изговара „Serbia“ и спроводи ме у посебну просторију. Саша убрзо долази за мном. Следи испитивање, прецизно и неумољиво, током којег плаве очи службенице нису ни трепнуле. Занимало их је све, разлог доласка, чиме се бавимо, колико остајемо, где смо смештени, шта ћемо видети и зашто смо баш Молдавију одабрали. Пасоши су послати на додатну проверу. У глави хиљаду питања: да ли нас посматрају, хоће ли једног пустити, а другог вратити, где ћемо усред ноћи ако кажу „не“. На крају, службеници одлазе у другу просторију на још једну проверу пасоша. На лицу паника, страх и покушај да то не покажем, а минути као сати. Врата се коначно отварају. Човек враћа пасоше и каже да можемо да уђемо. Још једна провера овог пута наоружаних службеника и – слобода. Прво смо проверили да ли заиста можемо напоље, па смо се поново вратили да разменимо евре у молдавски леј.
Пише: Јована Миловановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању