Током неколико сусрета са новинарима након пројекције свог новог филма „Кетиће“ причала је о себи данас, некада и у будућности. На доделу награда није успела да дође
Многи су мислили да је ова италијанска глумица током своје дуге и богате каријере одиграла све што може да стане у један уметнички живот. На прес конференцији у Локарну, након светске премијере њеног новог филма „Кетиће“, и сама глумица тврди супротно:
– Никада нисам радила ништа слично као у овом филму Ђованија Торторичија. На сету сам била у пиџами, са ножем у руци и папучама на ногама. Била сам жена која је напустила своју женственост.
Радња филма „Кетиће“ смештена је у Палермо 2012. године и прати тинејџера Ђулија, који се све више губи између стварности и маште, чак и после сусрета са темпераментном девојком по имену Кети. А слично се дешава и његовој мајци.
– Било ми је занимљиво да играм ову супругу и мајку која представља тескобу и фрустрацију скривене иза привидног савршенства једног пропадајућег вишег друштва – казала је Моника. – Она је несрећна жена, огорчена, у њој постоји нека врста беса, али нема начина да га испољи. Покушава да надокнади ту фрустрацију тако што једе колаче и стално виче. Понекад ситуација постане готово комична. Између њих двоје постоји право генерацијско неразумевање.
Током каријере Моника Белучи (61) није често играла у комедијама, мада је свој осећај за комику свакако показала у серији „Зови мог агента!“ и филму „Астерикс и Обеликс: Мисија Клеопатра“.
– Истина је, више сам показивала своју мрачну страну, још у раним филмовима као што су „Малена“, „Неповратно“ или „Страдање Христово“. Потом сам радила много жанровских филмова, посебно у Холивуду, од Џемса Бонда до „Матрикса“.
Али у „Кетићеу“ њен лик је понекад трагикомичан.
– Прети мужу ножем, али је се нико не плаши. Виче, агресивна је, али сви знају да она нигде неће отићи. Не би имала храбрости да промени свој живот. На крају, она је њихов роб, роб своје породице.
Одушевљена је што јој је млади редитељ Торторичи понудио такву прилику.
– Ђовани је млад, али потпуно влада ситуацијом на снимању. Направио је личан, јединствен филм, а моје младе колеге Салваторе и Ракела успели су да оживе те ликове тако да им потпуно поверујете. Када млади људи тако раде, то значи да је редитељ талентован.Ђовани делује тако мирно и благо, али на сету је био тигар – у добром смислу те речи! Тачно је знао куда иде.
Моника је ове године радила са више младих редитеља, од Марије Соле Тоњаци до Леје Мизијус, чији је филм „Рођенданска прослава“ премијерно приказан у Кану, као и са Адилом ел Арбијем и Билалом Фалахом, редитељима филма „Седам паса“.
– Занимљиво је када радите са младима јер заиста постоји размена. Они долазе са својим универзумом погледом на ствари и младалачким узбуђењем, а ја долазим са својим искуством. Леа Мизијус је млада редитељка, али је већ веома цењена у Француској. Пружила ми је прилику да играм прелепу улогу, лик који је веома далек мом медитеранском темпераменту. Она жели да живи у изолацији, што је потпуно супротно од мене у животу.
Глумица и даље улоге бира „по инстинкту“.
– Када сам радила са Дејвидом Линчом на „Твин Пиксу“ имала сам само једну сцену. Али, понекад заиста није важно да ли је улога мала. Само волим да будем слободна, волим изненађења у овом послу, волим када ми редитељи дођу са идејама којих се сама не бих сетила, чак и после свих ових година које сам провела у глуми. И даље осећам узбуђење и страст према свом раду. Наша тела се, наравно, мењају, али можемо да изразимо и неке друге аспекте живота које раније нисмо могли. Никада не бих могла да одиграм „Рођенданску прославу“ када сам имала 30 или 40 година. Било ми је потребно више животног искуства да бих могла да дочарам такве емоције. Данас смо ми глумице веома срећне што имамо прилику да наставимо да радимо и када постанемо зреле жене. Раније је било немогуће имати каријеру после четрдесете. Иде споро, али ствари се мењају – рекла је Белучијева касније у разговору за „Верајети“.
И мало објаснила своје претходне речи:
– Веома сам захвална што и даље имам прилику да радим занимљиве ствари. Али, живот је важнији и снажнији од уметности.
Приредио С. Јокановић