Ко су „имачи” времена
МОСТАРСКИ БЕНД „ЗОСТЕР”

Њихов родни град је познат по много чему – и по старом мосту и по екстремно топлим летима и по великим песницима или фудбалерима, чак и по популарним музичарима. Кад је реч о тој врсти уметности данас су етаблирани Жељко Самарџић или „Мостар севдах реунион“, а некада су „Мостарске кише“ проносиле музичке вибрације града на Неретви. Скоро све музичке жанрове је могуће повезати с Мостаром. Све осим регеа. Мада, већ неко време и реге и ска и други слични инострани правци који су у „естам“ ритму, (то јест „двојци“), иду уз највећи град Херцеговине. Иду захваљујући препознатљивости групе „Зостер“. А они не само да се држе реге и ска образаца у својој музици, већ су обогатили аранжмане, па ту буде и класичног рока, блуза, кантрија…

Марио Кнезовић, њихов оснивач и фронтмен, необично име свом бенду је дао према вирусном обољењу које је сам прележао, уз осмех наводећи како се онај злочести, вирусни зостер много брже шири, него овај креативни, иако су већ четврт века на сцени.

Поред музичких задатака, наш саговорник се опробао и као глумац у неколико серија и филмова. Од остварења која су произведена у Србији, запажена је била његова улога у серији „Кљун“. Воли да прати и спорт. Ипак, музика му је основна преокупација. Почетком ове године одржали су три врло посећене свирке у Србији.

– Кренули смо у ову годину с концертима у Бајиној Башти, Краљеву и Зрењанину, а сад имамо паузу. Радимо нови материјал и правићемо паузу сигурно месец дана јер спремамо нови албум – каже наш саговорник, с којим смо након зрењанинске свирке заподенули разговор, не само о музичким темама.

Зостеру је требало 25 година да се прошири. Изгледа да се много брже шири херпес зостер, по којем сте и добили име?

– Тако је. Гори је онај физички, а ми смо психички зостер (смех).

Малим лоповима се скида глава, великим се скида капа. Ви сте одлучили да ту максиму искористите на албуму?

– То је стара изрека и нисам је ја измислио. То смо само то искористили као мотив који пише на нашем албуму. Дакле, то није ни у једној песми, него је то лајтмотив са албума “Фестивал будала” и лајтмотив песме “Ко је јамио, јамио”.

Поред тог израза “јамио”, користите у својим песмама и друге херцеговачке изразе, као што је кењац. Како сте успели да те локализме инаугуришете у шири простор?

– Језик је богатство и ја користим доста та наша словенска језичка богатства. Заговорник сам нашег језика у смислу да колико је год могуће нађемо своје заменске речи за стране. Наш језик је део културе целог света и део те баштине. Ја га кроз своју музику негујем на аутентичан начин и људи то препознају, јер није исфорсирано, него долази онако природно.

Један ваш албум се зове “Имачи када”. Имамо ли када или ипак морамо да журимо да урадимо то што имамо?

– Имачи када су сви људи који се роде. Они добију своје време на земљи и имамо оне који су свесни тога и оне који нису. Дакле, они који управљају својим временом, који себи изаберу за кога ће имати времена – за своју жену, за децу, за оно што воле, а неки немају и онда они упадају у машину коју им неко други смисли. Они немају кад за неке ствари, а имају за неке друге, да иду на посао од 8 до 4, али немају кад да иду у риболов са својим сином. Други имају кад за то, а немају да раде од 8 до 4, јер имају важнијих ствари. Тако да је то једна цела филозофија освештавања пролазности и времена које нам је дато. Зато је сулуда деструкција која постоји у људима и сви се понашају као да ће живети 500 година, па онда ових првих 100 се могу зај…ти и правити глупости, а реално, кратко смо ту.

 

Текст и фотографије Немања Савић

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању