Ни по’ јада физички, до крајњих граница исцрпљујућа обука, и дани проведени над књигом да би се завршила та прва година на америчкој Поморској академији. Јер да би се титули бруцош, и студијама, назрео крај мора да се положи још један необичан, неформалан, али веома захтеван испит. Тако налаже традиција још од далеке 1940. године.
Тако је и овог маја око хиљаду будућих америчких „фока“ заједно кренуло у освајање 6,4 метара високог Споменика Херндону. Зачкољица није само у висини споменика, већ што је он за ту прилику намазан биљном машћу. Циљ је да се са њeгoвог врха скине бруцошка капа, позната и као „дикси пехар“ и замени официрском.
Гранитни обелиск је подигнут у част капетана Виљема Луиса Херндона, који је погинуо у евакуацији путника и посаде током потонућа његовог брода у близини обале Северне Каролине 12. септембра 1857. Брод је потопио ураган, а све жене и деца, као и многи мушкарци са Хернодоновог брода успели су да се укрцају на други који је пловио у близини.
Бруцоши су почели да се пењу на обелиск пре 73 године, а капа на његовом врху почела да се поставља 1947. Две године касније студенти виших година почели су да мажу маст по споменику како би пењање учинили још тежим.
Освајање споменика почело је око осам сати ујутро. Стотине свршених бруцоша наизменично се пењало преко пирамиде начињенe од тела да би стигли до врха. Неколико пута, док су једни спајали руке и стајали једни другима на раменима како би се неко попео уз клизав и гладак споменик, у моменту када би најближи циљу руком посегао да дохвати „дикси пехар“, губио би равнотежу и пао у масу тела, а са њим и они при врху пирамиде. Бруцошка капа је коначно пала нешто после пола једанаест. Овог пута Крис Парис је тријумфално подигао десну песницу док је шест метара испод њега више од хиљаду његових колега одушевљено урлало.Од тог момента бруцоши се више не зову плебс већ везисти четврте класе.
Бруцоши класе 2026, новопечени везисти четврте класе завршили су посао сат времена пре него прошлогодишњи. Класа 1972 ности титулу рекордно брзог скидања капе од једног минута и тридесет секунди, али тада споменик није био намазан машћу. Најдуже, четири сата и пет минута, су се са спомеником „рвали“ бруцоши у мају 1998. када је „дикси пехар“ био залепљен за врх споменика.
Приредила Милица Стаматовић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању