Осмомесечни рат између Израела и Хамаса у Појасу Газе, који је избио после терористичког напада Хамаса на Израел 7. октобра, а којем се крај још не назире, подстакао је нови талас признања палестинске државе. Пре свега због жестоког одговора Израела који је довео до најмање 36.000 погинулих Палестинаца, и више од милион цивила у безнадежну ситуацију
„Ногу“ су прошлог уторка повукле две чланице Европске уније (ЕУ), Шпанија и Ирска, чиме се по ко зна који пут показало да ЕУ не успева да води јединствену спољну политику. Истог дана је и Норвешка, која је тај чин најавила прва, званично признала државу Палестину. За овим земљама пошла је и Словенија, а признање је најавила и Малта, док се Аустралија још предомишља.
До ових признања, према подацима палестинских власти, 142 земље од 193 државе чланице Уједињених нација (УН) признале су Палестину. Четири карипске земље (Јамајка, Тринидад и Тобаго, Барбадос и Бахами) последње су се нашле на листи признавалаца, на којој нема већине држава такозваног Запада, као ни Аустралије и Јапана.
Шведска је постала прва чланица ЕУ која је признала државу Палестину, 2014. године. Чешка, Мађарска, Бугарска, Румунија и Кипар су то учиниле много пре него што су постале чланице ЕУ. Шведска је одлуку објавила у тренутку када се чинило да су напори за решавање израелско-палестинског сукоба у потпуном ћорсокаку, а признање је довело до дугогодишњих затегнутих и бурних односа са Тел Авивом. Реакције највиших израелских званичника на нови талас признавања Палестине, указују да Ирска, Шпанија, Норвешка… могу да се надају још горим односима са Израелом од оних које је имала Шведска.
Неколико месеци после почетка прве интифаде (назив за палестински устанак), 15. новембра 1988, вођа Палестинске ослободилачке организације (ПЛО) Јасер Арафат (1929 – 2004) прогласио је „оснивање државе Палестине“ са Јерусалимом као главним градом. Неколико минута касније Алжир је први званично признао нову државу.
Само седам дана касније Палестину је признало већ четрдесетак држава, укључујући Кину, Индију, Турску и већину арапских земаља. Њихов пример су следиле готово се земље Африке и совјетског блока. Током 2010. и 2011. Палестину је признала већина латиноамеричких земаља.
Споразумом из Осла, који су у Вашингтону потписале ПЛО и Израел, формирана је Палестинска народна самоуправа на чијем челу је био Арафат све до смрти. Његов наследник Махмуд Абас покренуо је дипломатску офанзиву како би Палестина постала чланица међународних организација. Унеско је отворио пут ка остварењу тог циља признајући Палестини пуноправно чланство у октобру 2011. Историјским гласањем у новембру следеће године Палестина је добила статус посматрача у УН, што јој је омогућило приступ агенцијама УН и другим међународним институцијама.
Приредила Милица Стаматовић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању