Принц Вилијам покреће петогодишњи пројекат у шест градова широм Велике Британије како би се у њима решио проблем бескућника. Програм „Homewards“ ( у слободном преводу „Ка кући“) ће окупити „мрежу организација и појединаца без преседана“, корситећи њихово колективно знање да „креирају и испоруче прилагођени план за спречавање бескућништва у њиховом окружењу“, саопштила је Кенсингтонска палата.Они ће, за почетак, за сваку локацију обезбедити 500.000 фунти (637.000 долара) а резултати ове акције ће се користити за креирање модела који се могу користити и у другим срединама широм Велике Британије, као и на међународном нивоу.
„У модерном и прогресивном друштву, свако треба да има сигуран дом, да се према њему поступа достојанствено и да му се пружи подршка која му је потребна“, навео је принц од Велса у саопштењу, обележавјући покретање његове прве велике иницијативе као наследника краљевског трона. „Кроз „Homewardas“ желим да то постане стварност и да у наредних пет година дам људима широм Уједињеног Краљевства наду да се бескућништво може да спречи када сарађујемо.“
Принчев пројекат црпи инспирацију из финског „Стан на првом месту“, који безусловно нуди станове и куће за изнајмљивање за људе који се суочавају са бескућништвом. Са њима држава потписује уговоре и обезбеђује подршку ако им је потребна и ако је желе.
Принц и принцеза од Велса су основали Краљевску фондацију, добротворну организацију како би спровели своје планове у вези са бескућништвом у Великој Британији. У интревјуу за бритснки лист „Сандеј тајмс“ Вилијам је нагласио да не покушава да се меша у политику Владе, већ да је његов план „додатак ономе што се већ ради“. Његова иницијатива у фокусу има преобликовање овог проблема и побољшање разумевања најшире британске јавности.
Више од 300.000 људи у Великопј Британији је погођено бескућништвом, показало је истраживање Краљевске фондације, иако је тај број вероватно већи с обзиром на број људи који се потуцају, спавају на софи код пријатеља или родбине, живе у аутомобилима, бораве у хостелима или другим врстама привременог смештаја.
„Имао сам једанаест година када сам први пут посетио склониште за бескућником са својом мајком, која је у свом непоновљивом стилу била одлучна да осветли занемарени, погрешно схваћен проблем“, написао је у тексту објављеном прошле године у „The Big Issue“, магазину који нуди могућност запослења људима који су запали у сиромаштво.
Пише Милица Стаматовић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању