Да ли бисте радије били богати у сиромашној земљи или сиромашни у богатој? Измерити колико је земља богата није тако лако, вајка се новинар магазина „Глобалне финансије“ (Global Finance) који је текст почео овим питањем. Јер, истиче, не ради се само о БДП-у.
Мерење колико сте богати у великој мери зависи од тога како су богате и сиромашне земље дефинисане. Ако једноставно у обзир узмемо само бруто домаћи производ једне нације (БДП) – вредност свих добара и услуга које је држава произвела за годину дана – онда бисмо морали да закључимо да су најбогатије нације управо оне са највећим БДП-ом: САД, Кина, Јапан, Немачка. Али, како би се онда економије попут Сингапура или Луксембурга икада могле мерити са таквим привредним силама, када су те државе само мале тачке на мапи света? Још један проблем са БДП-ом је што он не мери расподелу богатства. Зато тачније представљање квалитета живота почиње дељењем националног БДП-а са бројем становника који у тој држави живе. БДП по глави становника и његова стопа раста говоре нам много више о друштвеном богатству које је потенцијално доступно свакој особи, као и да ли се то богатство током времена смањује или повећава.
Међутим, коришћење БДП-а по глави стнавника у оцењивању богатства једног друштва такође може да буде проблем: за исти приход може да се купи веома мало у неким земљама, а у другим много више, посебно када је реч о основним потребама као што су храна, становање и здравствена заштита. Да бисмо проценили колико су грађани једне земље богати, морамо да знамо колико роба и услуга за просечан годишњи приход по становнику они могу да купе. Зато „Глобалне финансије“ инсистирају да се при упорођену БДП-а по становнику, у обзир узима и паритетна куповна моћ, односно да се у обзир узму и стопе инфлације и цене роба и услуга у свакој земљи.
Одговор на питање постављено на почетку текста каже да су највеће шансе за уживање у високом животном стандарду ако сте становник богате земље, без обзира на то где се налазите на скали раподеле прихода.
Економисти ММФ-а кажу да тренутна ситуација у свету представља претњу и економској и социјалној стабилности. Због тога је , дугорочно гледано, боље не само бити богат, већ и живети у државама које воде рачуна о благостању свих чланова друштва. Превелика економска неједнакост гуши раст за све, политичка нестабилност је вероватнија, трошкови здравствене заштите и стопе смртности су веће, као и стопе криминала и корупције. Зато „Глобалне финансије“ закључују да бити богат у сиромашној земљи има своју, немалу, цену.
Пише Милица Стаматовић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању