Док се актуелни, 47. председник САД Доналд Трамп (80) уби да „растури“ Белу кућу, почев од рашомонијаде са мегаломаском Балском двораном, испод које сада треба да никне и председнички бункер, па до размештаја бисти бивших председника по парку око најпознатијег здања у земљи, његов претходник, 44. председник Барак Обама (65) изабрао је много софистицираније и културније завештање својој нацији. Ево како су репортери Си-Ен-Ена доживели обилазак Обаминог председничког центра, кампуса и парка који га окружује.
На врху Обаминог председничког центра, у његовој сунцем обасјаној Небеској соби, налази се место где би требало да упијете све. Панорамски погледи су импресивни: кампус окружују јужна и западна страна Чикага, као и ултрамаринско језеро Мичиген. Али, више од тога, то је тренутак за заустављање након пењања на неколико спратова историје и политичког наслеђа Барака Обаме – не тако далека сећања за многе.
Изнад главе, монументално уметничко дело уметника Идриса Кана даје илузију континуираног успона. Речи из чувеног говора председника Обаме у Селми, Алабама, марта 2015. године, утиснуте су у конструкцију и преклапају се, пењући се навише као плави траг док не стигну до светлосног обода. У Селми и другде, бивши председник је често говорио о колективном обликовању судбине. И то изгледа као последња нота док се пењете кроз музеј: неписана, широко отворена будућност.
Радови на овом Цнетру, који је отворен 19. јуна, трају више од деценије, а изградња је коштала 850 милиона долара. Цена је стално расла, па је на крају Обамин центар постао убедљиво најскупљи председнички меморијал у историји САД.
То је зато што није реч о само једној згради: то је читав кампус, који су пројектовали архитекте Тод Вилијамс и Били Тсијен, а садржи 28 нових, специфичних инсталација неких од најважнијих уметника данашњице. Дизајн помера традиционални концепт архивске председничке библиотеке у пространи кампус од 19,3 хектара који нуди музеј, догађаје у заједници, башту са воћем и поврћем, кошаркашки терен величине по НБА прописима и нову филијалу Јавне библиотеке Чикага. Тешки гранитни дизајн музеја назван је и „Обамалиск“, понекад са омаловажавањем, понекад са љубављу.
И током промотивног обиласка, кампус је већ био пун активности, чак и док су у току били завршни радови, уређење пејзажа и уметничке инсталације. Школска деца су долазила на екскурзије, а групе су се ређале за обилазак изложби, пењући се покретним степеницама поред живописног, 24 метра високог вертикалног прозора апстрактне уметнице Џули Мехрету.
Тсијен је рекла да је било емотивно гледати како посетиоци испуњавају кампус. „Имате осећај када људи уђу, погледају горе и осећају се као да им припада, као да је њихово“, рекла је током интервјуа у згради Форума центра.
Приредила Милица Стаматовић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању