До пре неколико година, када се у некој породици роди наследник или наследница, многе југословенске баке, стрине, тетке, куме и остали ближи или даљи рођаци, хитали су у Италију да тамо нађу „најлепши поклон” за новорођенче. Сав новац би обично остављали у некој апотеци. Где се продају многи од преко хиљаду у свету чувених „Chicco” производа за бебе. Није им сметало што су погрешно изговарали „чико”, уместо “кико”, италијански трговци су их добро разумевали, довољно добро да би им за разне примамљиво упаковане ситнице „неопходне за негу бебе” измамили и последњу лиру из џепа.
Тако су почеле да стижу прве „кико“ бочице за млеко са изузетним анатомским цуцлама, разне цедиљке, посуде у којима храна дуго остаје топла (ако беба гњави и залогај никако да прогута), прве „зихернадле“ са затварачем који се тешко отвара, па је мајка сигурна да се беба неће убости, разне „грицкалице“ од пластике, која мирише на најлепши колач, па их малишани трпају у уста кад почну да им расту зуби и многе друге стварчице, што су мајкама олакшавале негу беба.
А онда почетком 1972. године у „Југолеку“ су се сетили да би „кико“ производи одлично могли да се продају и у Југославији. Пожурили су у Италију и склопили уговор да буду генерални заступници ове фирме за нашу земљу. Убрзо се на нашем тржишту нашло око двеста педесет разних производа „кико“: од кишобран-колица (која се склапају) разних носиљки за бебе, оградица, играчака, до бочица за млеко и кашасту храну, са најсавременије обликованим цуцлама… Ко би све то набројао.
У изјавама које даје за многе листове у свету, јер се „кико“ производи продају у 97 земаља, Пјетро Катели, власник и директор индустрије „Арцана-Кико“, обично каже да је „добра вила која мајкама олакшава најплеменитију дужност – да негују децу“, постао када му се родио син Енрико. У своју фабрику на обали језера Комо, коју је основао 1946. године, и производио разну санитетску робу (топломере, шприцеве за инјекције и остало), позвао је групу квалификованих сарадника способних да проучавају, проналазе и усавршавају разне предмете потребне за подизање и негу детета.
Данас у новом „Кико информатору“, који се штампа на 180 страница у милион и по примерака и дели бесплатно, може се наћи око хиљаду „кико“ производа!
Један новинар који никако није могао да разуме „кикоманију“, замолио је Кателија да одговори на нека незгодна питања. Једно од њих заиста није било пријатно: „Ако мајка за своју бебу купи све оно што јој нудите „да дете доживи првих хиљаду срећних дана, треба да потроши више од два милиона лира. Није ли то претерано?“
Ружица Максимовић
(објављено 24.02.1976)
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању