NAJDUGOVEČNIJI U REGIONU:
MULJANI POKRAJ KOTORA

Muo je najstarije ribarsko naselje u Boki, ugnežđeno između Kotora i Prčnja, podareno bistrim Jadranskim morem i relativno blagom mediteranskom klimom tokom cele godine. Proteže se tri kilometra uz obalu Jadrana, na jugoistočnoj strani planine Vrmac, naspram Kotora i južnog dela Dobrote. NJegovo stanovništvo čini tek 677 ljudi. Žitelji Mua Muljani, kako sebe zovu, iako malobrojni, poznati su po mnoštvu vrlina, a najviše po tome što su izuzetni horski pevači i vešti ribolovci. Uz to, Muljani su jedni od najdugovečnijih ljudi na ovim prostorima.
Iako Muo ne broji mnogo stogodišnjaka, (istorija pamti samo dvojicu: ribolovca Anta (Čiču) Marovića i brijača Roka Lukovića), za Muljane je uobičajen
o da dočekaju ulazak u devetu i desetu deceniju života.
Muljani su neraskidivo povezani sa morem i ribolovom što se kao tradicija prenosi sa generacije na generaciju. Već u 14. veku spominju se kao ,,piskatores
, oni koji prodaju ribu u Kotoru. Kasnije je ribolov ustuknuo pred industrijalizacijom. Primorani da pronađu bolje plaćen posao, većina Muljana je pronašla zaposlenje u obližnjoj fabrici ribe, koja je ujedno bila i prva fabrika ribe na tom delu Jadrana, izgrađena 1895. godine.

Ona je radila neko vreme uspešno, riba se tu prerađivala, konzervirala. U Prvom svetskom ratu nestala je u požaru i nikada se nije obnovila. U blizini te fabrike postojalo je i prvo gajilište mušula na ovom delu Jadrana, podignuto oko 1910. godine. Radilo je deset, petnaest godina – priča Ilko Marović (68), sekretar opštinskog Crvenog krsta i rođeni Muljanin.

Prema Maroviću, za dugovečnost Muljana su najviše zaslužne upravo njihove navike. Svaki pojedinac je znao kada će leći da spava, kada će da ustane i šta će da radi tokom sledećeg dana. Odmor posle ručka je bio obavezan, a potom rad u bašti. Ako bi uhvatili dosta ribe izdvojili bi vreme da je posole.
Teretana im nije bila potrebna jer su kondiciju sticali obavljajući dnevne obaveze.
NJihov blag temperament je takođe uticao na regulisanje nivoa stresa. Muljani su poznati kao miran, dobar i tih narod. Nikada nisu bili grubi, nikada nisu nikoga ubili, niti bili osuđivani.

Kada je druženje u pitanju, po tome su zasigurno bili najbolji. Najviše su voleli da se sastanu u konobama, kojih je ranije bilo mnogo više, i da zapevaju. Pesma, dva kuvana jaja ili malo ribe, masline i obavezno čaša vina bilo je dovoljno za dobar provod. Marović se takođe priseća druženja tokom svog detinjstva:

Igrali smo karte i šah, deca su se skupljala i slušala đedove i babe i starije komšije… Mlađi su se igrali sa klikerima i parama dok su stariji razgovarali, ali toga više nigde nema.

Način ishrane je bio imperativan na Mulu. Jeli su prirodnu hranu, često uzgajanu u svojim ličnim baštama, poput blitve, salate i krompira. Hrana nije bila ni previše slana ni previše slatka, a ni masna.

PIŠE ANA KLIKOVAC

Opširnije pročitajte u našem štampanom izdanju